Ključ je u saradnji javnog i civilnog sektora | kulturpunkt

Ključ je u saradnji javnog i civilnog sektora

Milena Dragićević Šešić, profesorica i stručnjakinja u području kulturne politike i menadžmenta, govori o položaju nezavisne kulturne scene u Srbiji i mogućoj strategiji kulturnog razvitka.

Razgovarala: Matija Mrakovčić

FOTO: UNESCO

Milena Dragićević Šešić profesorica je kulturne politike i kulturnog menadžmenta, bivša rektorica Univerziteta umetnosti u Beogradu. Voditeljica je UNESCO-ve Katedre za kulturne politike i menadžment. Kao stručnjakinja surađivala je ili surađuje s brojnim međunarodnim organizacijama, od Vijeća Europe i Europske kulturne fondacije, Instituta Otvoreno društvo, fondacije Pro Helvetia, Britanskog savjeta... Polje njezinog djelovanja je menadžment u kulturi i umjetnosti, kulturne politike te interkulturalno povezivanje. Razgovaramo o kulturnoj politici Srbije, prvenstveno po pitanju suradnje javnog i civilnog sektora.

KP: Iz koje pozicije nastupaju javne ustanove kulture u Srbiji po pitanju suradnje s civilnim sektorom?

Saradnja javnog i civilnog sektora je ad hoc, sporadična, i zavisi isključivo od dobre volje direktora i rukovodećih lica pojedinih javnih ustanova kulture. Kako su oni više političke nego profesionalne figure, treba uvijek dosta vremena da prođe da neki novi direktor koji stigne u ustanovu stekne kulturno-političko obrazovanje. To je ono što novoimenovani direktori najčešće nemaju, nemaju nikakav uvid u to šta su ne samo teorije već i prakse kulturne politike u svetu, i s druge strane, imaju veliki strah i autocenzuru. Oni znaju ko ih je postavio i prema kome treba da su politički odgovorni. Dakle, u institucijama javnog sektora umesto da se bude odgovoran prema javnosti, vi ste odgovorni prema političkoj partiji koja vas je postavila i prema njenim često pretpostavljenim interesima. Jer najčešće ni jedna od naših političkih partija nema u svom programu veoma jasno ekspliciranu kulturnu politiku, pa vi kao direktor ustanove kulture pretpostavljate te interese, pa ste nekad i rigidniji nego što bi bila stranka, pa vas na kraju stranka i smeni.

To se desilo Andreju Fajgelju, naprimer, koji je imenovan direktorom Kulturnog centra u Novom Sadu i koji je odmah krenuo da primenjuje veoma rigidnu nacionalističku kulturnu politiku pretpostavljajući da stranka koja ga je imenovala upravo to želi, kao i sve ove stranke koje su sada na vlasti. Stoga je cenzurisao neke radove sa izložbi, pa je to postalo mnogo čak i za one koji su ga imenovali, te su ga smenili, da bi on sad otišao u neku još ljuću nacionalističku opoziciju. Stoga jest trenutno na vlasti partokratija, nema demokratije. Partije koje su u koaliciji na vlasti dele resore, pa onda ustanove kulture na različitim nivoima zavise od stranke koja je na tom nivou dobila resor kulture, pa se i direktori ustanove kulture tako ponašaju. 

KP: U kakvom su onda položaju organizacije civilnog društva iz polja kulture?

Čini mi se jako važnim da kažem da je atmosfera u društvu takva da su nevladine organizacije na nekoj vrsti stuba srama koji se naziva autošovinističkim stubom. Izlažemo na taj stub organizacije, pojedince, bilo je tu i lista sa imenima i prezimenima ljudi koji se optužuju za takozvanu kulturu samoporicanja i za autošovinistički odnos prema sopstvenoj kulturi, to jest da su zagovornici mržnje prema sopstvenoj naciji. I ceo NVO sektor je stavljen u tu kategoriju i veliki broj ljudi, da ne kažem šira javnost, stvarno zazire od nevladinih organizacija, jer rašireno je mišljenje da njih financira inostranstvo. Dnevni list Politika je publikovala listu u nekoliko nastavaka, doduše to je bilo pre svega zbog medija, o tome koga sve finansiraju Amerikanci i posebno Soroš. Kada je reč o optužbama protiv njega, onda ga uvek nazivaju Soroš, iako bi moglo biti samo Soros, prema američkom, ili Šoroš prema mađarskom izgovoru.

Praktično su tu svi nezavisni mediji, a među njima i neke nevladine organizacije iz kulture, poput kuda.org. Naime, danas fondacije kulturu i ne financiraju, tako da mnoge angažovane nevladine organizacije u kulturi prave projekte koji mogu da se podvedu i pod medijske projekte i tako dobijaju sredstva iz tih medijskih fondova. Tako su se, među medijima, na stubu srama našle kuda.org, Centar za kulturnu dekontaminaciju i tako dalje. Međutim, ljudi odmah povezuju da su to sve nevladine organizacije, da sve one primaju novac iz inostranstva, da su to strani plaćenici i da dakle oni rade suprotno srpskim nacionalnim interesima. Stoga postoji veliki strah i autocenzura u javnom sektoru u vezi saradnje sa svetom. Taj strah ne postoji među stručnim kadrom, ne postoji na nivou kustosa u muzejima, na nivou urednika programa u kulturnim centrima, ali postoji na nivou imenovanih lica koja znaju kako su imenovana i da istom brzinom kako su imenovana mogu biti i razimenovana.

KP: Uz strah i autocenzuru, postoji li i cenzura?

Autocenzura je u polju kulture danas značajnija nego cenzura. Neke direktne cenzure nema. Ona se javi u ekstremnim slučajevima kada se radi o ljudima koji tek dođu u kulturu, poput Fajgelja koji je prvi put došao da upravlja ustanovom kulture, ili Ivone Jevtić, bivše direktorke Kulturnog centra Beograda koja je na sličan način cenzurisala određene artefakte jedne fotografske izložbe. Jevtić je sada premeštena i sada je sekretar za kulturu grada Beograda. Reč je bila o izložbi umetničkog kolektiva Kamarades, jedne organizacije civilnog društva prema kojima je Kulturni centar Beograda, javna ustanova, bio uvek otvoren, čak i tokom '90-ih. Na primer, tokom '92. DAH teatar igra iz Kulturnog centra predstavu Ova Vavilonska pometnja koja je predstava po Brechtu, pacifistička, znači za mir u Jugoslaviji. Kulturni centar sarađuje sa Grupom 484, sa brojnim pacifističkim i umetničkim organizacijama tokom '90-ih i posebno nakon 2000-ih. To je jedna institucija koja je bila prilično otvorena za saradnju s civilnim sektorom, ali je, do ovog posljednjeg momenta, uvek imala i direktore koji su dolazili iz organizacije. Znači, stručnjake iz kulture za koje je jedini kriterij odlučivanja bio kvalitet nekog programa, njegova društvena vrednost, smisao i tako dalje, koji nisu imali neki poseban strah od politike ili od političara jer nisu svoje karijere pravili kao političke nego kao stručne. 

KP: Postoji li u Srbiji nešto što bismo mogli nazvati kulturnom politikom prema civilnom sektoru?

Teško je da govorimo o nečemu što bi bila kulturna politika prema civilnom sektoru, posebno od trenutka kada je prethodni ministar kulture Ivan Tasovac ukinuo sporazum koji je Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) potpisala sa ministrom Bradićem. Nezavisna kulturna scena sa svojim projektima konkuriše na različite konkurse Ministarstva kulture, grada Beograda i drugih gradova, ali to je samo jedna mogućnost, jer i mi, kao Fakultet dramskih umetnosti konkurišemo. Mi nismo direktan korisnik budžeta za kulturu iako smo ustanova javnog sektora. Naši projekti, projekti naših studenata, pojavljuju se kao konkurencija projektima civilnog društva. Pa se tu javljaju i projekti gradskih ustanova kulture.

Nema tu politike prema civilnom sektoru, to je generalno neka kulturna politika koja podržava u načelu kvalitet umjetničkih projekata, o čemu odlučuje žiri. Naravno, te žirije, komitete, komisije, kako god se oni zvali, njih kreira onaj koji u tom trenutku ima moć, znači vlast. Na gradskom nivou gradski sekretar za kulturu, na republičkom ministar kulture i tako dalje. Pa čak i ako uvedu u te komisije takozvano treće nezavisno lice, to je lice koje je imenovano odozgo i koje često nema kredibilitet u nevladinom sektoru. Ono može biti nezavisno u smislu da nije zaposleno u ustanovi kulture, to može biti samostalni umetnik, to može biti neko poput mene - profesor univerziteta, i tako dalje, ali nije sigurno da će to takozvano nezavisno lice stvarno braniti nezavisne politike ili interese civilnog sektora. Čak nije sigurno da će ih razumeti uopšte.

Često se oni koji su na vlasti, neki sekretar za kulturu ili neki ministar, prosto sete da imaju školskog druga, komšiju ili prijatelja koji je umetnik, dakle stručan je i zašto on ne bi bio u nekoj komisiji. Vrlo često se dešava da se ta osoba nikad nije bavila procesima i ne razume kontekst i milje, ne razume čak ni kulturnu politiku odozgo, a još manje kulturnu politiku odozdo, znači, ulogu nezavisnog sektora u stvaranju i u kulturnim procesima. To se htelo da promeni tim sporazumom NKSS-a sa ministarstvom, da bi Nezavisna kulturna scena Srbije delegirala članove komisija tako što bi predložili one koji ne samo da su značajni umetnici, menadžeri, kulturni radnici, već koji su prosto osvešćeni i za pitanja razumevanja konteksta i produkcionih procesa, ono što bi se na engleskom reklo value chain

KP: Kako takav način određivanja članova kulturnih komisija utječe na razvoj nezavisne kulturne scene?

Šta to upravo znači pokazuje posljednji konkurs Ministarstva kulture u kome je od 100 posto sredstava za nezavisnu plesnu produkciju 50 posto dato jednom festivalu. Dobrom festivalu, odličnom festivalu, ali 50 posto sredstava. Pa je onda za produkciju dato recimo 15 posto, pa za edukaciju još 15 posto i još za plate BITEF dens kompaniji i tako se dođe do 100 posto. Za produkciju novac je dat za samo dve plesne predstave, i to male. Pa kako onda da razvijate plesnu kulturu? Odgovor je bio, mi smo dali ovima za plate pa neka oni sad traže za projekte, a ovima smo dali za projekte pa neka traže negde da prežive godinu dana. Dobili su sredstva s kojima mogu možda da naprave jedan projekat i to na brzinu, mesec dana i to je to, da ga daju dva puta. To jeste problem nezavisne kulturne scene, što živi od projekta do projekta, ona je prinuđena da radi nove projekte u velikoj brzini, ali niti jedan ne stiže da eksploatiše kako treba. Kažem eksploatiše, u smislu komunikacije s publikom, znači da ima vremena da ide na gostovanja po Srbiji, po inostranstvu. Ali jasno je da ona ne može od tih gostovanja da živi, jer to niko ne može da plati u odnosu na to koliko košta.

Oni bi trebali da imaju sredstva za život za godinu dana na način kako je to regulisano instrumentima kulturne politike, naprimer u Francuskoj, gdje postoji 300 grantova od godinu dana, 200 grantova za period od tri godine, gdje imate samo obvezu da uradite dvije predstave. Dobijate platu za tri godine da radite dva projekta, a vi onda ta dva projekta možete da uradite na istraživački način, a zatim da radite nizove workshopova, turneja, da radite sa školama, da radite sa društvenom zajednicom. Niste ni u kakvom stresu, i onda taj projekat stvarno može da bude i vrhunski, a može i da ima impakt na društvenu zajednicu. Ovako, vi samo napravite projekat, date ga par puta ili na dva, tri festivala. Od toga ne može umetnik da živi već mora da radi novi projekat i da se bori i da piše. Ustvari je u stalnoj prekarnoj poziciji, a iscrpljuje se radom. 

Ustanove kulture to velikim delom ne razumeju. Govorim sada o upravama. Imamo dobru tradiciju da Bitef teatar ustupa svoje prostore za nezavisne trupe. Tu vrstu tradicije smo lobiranjem uspostavili početkom 2000-ih kada je kulturna politika Grada Beograda, pod čijom kapom je Bitef teatar, bila prosto mnogo otvorenija i pristupačnija i koja se stvarno u tom trenutku, posle 2001. do 2004, izrazito mnogo otvorila prema civilnom društvu, omogućila im razne prostore. To se sve promenilo 2004. Tadašnji novi premijer Vojislav Koštunica na sastanku sa rektorima državnih univerziteta (tada sam bila rektor), rekao je "E, sad možete da odahnete, mi ćemo ukinuti podršku civilnom društvu pa će biti više para za državne univerzitete". To je bila jedna od rečenica u kontekstu političkog izlaganja kako oni vide značaj državnih univerziteta, ali i civilnog društva. Od svega što je rečeno ništa se nije ostvarilo, sem te rečenice da se ukida podrška civilnom društvu. Sve drugo, priče o značaju državnih univerziteta i da se neće dozvoliti privatni – evo, sad ih ima dva puta više nego državnih. Odlično su pozicionirani jer su zaposlili sve ministre, dakle svi naši ministri su doktorirali, prvo su im omogućili da magistriraju i diplomiraju, šta je već kome trebalo, i onda su ih zaposlili kao profesore. Kako vi sad očekujete da jedna vlada u kojoj su svi ministri profesori na privatnim univerzitetima sprečava razvoj privatnih univerziteta? Teško. 

KP: Bili ste članica Savjeta za kulturu gradonačelnika Beograda?

Bila sam predsednica Saveta za kulturu gradonačelnika 2012. godine. To telo je gradonačelnik napravio prosto zato što je Demokratska stranka koja je tad bila na vlasti u gradu Beogradu, smatrala da to treba da postoji. Onda je on pozvao mene kao nestranačku ličnost i dao mi je odrešene ruke da napravim taj Savet. Savet je bio profesionalan, krajnje nestranački. Neke ljude nisam čak ni poznavala, nego sam ih pozvala prosto po renomeu i značaju, a i po sektorima. Međutim, onda se ispostavilo da nas čak i ta vlast koja nas je imenovala, ne uvažava. Imenovali su bez konsultacija sa nama, naprimer, direktora jednog pozorišta, ličnost koju niko od nas po vrednosnim opredeljenjima ne bi podržao. Gradonačelnik je potpisao što mu je dao sekretar za kulturu, sekretar za kulturu se žurio i kaže, vi ste do sada govorili da treba da se poštuje mišljenje kolektiva, pa ovdje ga je kolektiv podržao. A tu je radni kolektiv podržao čoveka iz kuće samo da im ne dođe neko nov pa da mora da se radi, a s ovim znaju kako će i evo ga, niko ga ne dira već godinama. Znači imenovan je u vreme Demokratske stranke, niko ga ne dira, on mentalno i pripada ovom sadašnjem političkom miljeu. I kad se tako nekoliko događaja zbilo, onda smo posle godinu dana podneli ostavke jer nismo želeli da budemo ukrasna figura. A posle godinu dana je pao i gradonačelnik, promenila se i vlast. U Gradu Beogradu tako više ne postoji Savet za kulturu jer to nije zakonska obaveza. Postoje komisije koje imenuje gradski sekretar za kulturu, koje se menjaju na razne načine. 

KP: Kako se formiraju komisije za kulturu i kako je to funkcioniralo proteklih desetljeća?

Posle promena 2001, komisije su stvarno bile takozvane komisije stručnjaka u kojima su bili, pre svega, ljudi koji su bili krajnje nezavisni, oni koji se u prethodnom sistemu nisu isprljali. To je dosta dobro funkcionisalo do 2004. Onda se promenila vlast na svim nivoima, pa je došlo do kohabitacije u gradu. Tada su tri stranke pravile komisije - Demokratska stranka, G17+ i Demokratska stranka Srbije - i to je bilo jako interesantno. DSS je imenovao ljude iz svoje stranke koji su, da ne grešim dušu, bili kompetentni. G17+ je stranka koja se predstavljala kao stranka eksperanta i koja je prije nego je postala stranka bila think-tank i ekspertsko društvo. Dok su bili pokret bila sam deo saveta G17+. Onog trenutka kad se izglasalo na sastanku da se ide u osnivanje partije veliki broj nas se povukao. Ta takozvana ekspertska stranka je imenovala ljude koji nisu eksperti, ali koji su se neverovatno trudili. To znam iz prve ruke jer sam bila u jednoj od komisija za međunarodnu saradnju.

Mi smo izgleda shvatili svoju obavezu preterano ozbiljno pa su nas rasformirali, jedino nas posle godinu dana. Zašto? Zato što smo nakon prvog konkursa seli i napisali platformu šta treba da bude kulturna politika u domenu međunarodne saradnje Grada Beograda. I ovima se to uopšte nije dopalo da mi prevazilazimo ovlasti, naše je da odlučujemo o projektima, a ne da mi njima pišemo šta bi trebalo. Ostale komisije su nastavile da rade. Sve zavisi od stranke na vlasti i od čoveka kojeg postave za gradskog sekretara za kulturu. Koliko je otvoren, čak ne mora biti iz neke progresivne stranke, ali koliko je uopšte razuman, stručan i otvoren. Na isti način to zavisi od ministara. U jednom trenutku je došlo da se potpiše sporazum sa nezavisnom scenom, pa da se onda u sledećem trenutku raskine, i to od ministra od koga to ne biste očekivali. Taj ministar stvarno nije bio reprezent onih desnih stranaka koje po definiciji mrze civilno društvo. Zato kažem da su kulturne politike mnogo više lične nego što se to misli, da zavise nekada od ličnih strahova, a nekada od ličnih preferencija.

KP: Nacrt Strategije kulturnog razvitka Srbije trebao bi uskoro pred Skupštinu. U kontekstu ovog što ste upravo rekli, što očekujete od tog dokumenta?

Ne očekujem mnogo ili skoro ništa. Zašto? Radili smo u Srbiji na nekoliko strategija. U jednoj od najozbiljnijih, koja je početa 2007. nisam učestvovala, iako sam bila zvana, ali sam smatrala da ne treba da učestvujem jer sam u tom trenutku bila savjetnica ministra kulture. Posle, kad se promenio ministar, 2010., zvali su me da ponovno preuzmem, međutim onda nisam htela da učestvujem u tom procesu pod kapom određenog ministra za koga prosto ne bih željela da se veže moje ime. Formirane su tri radne grupe koje su ozbiljno radile na Strategiji. Jednu je vodila moja koleginica Vesna Đukić, drugu Peđa Cvetičanin iz Niša i treću Hristina Mikić koja je ekonomista u kulturi. Svako od njih je formirao veliki tim nezavisnih ljudi, pa je ta strategija imala niz nekih konsultativnih procesa i tako dalje. Onda se promenio ministar, strategija ostavljena taman kad je završena i kada su se usaglasile sve tri grupe, ministarstvo je isplatilo ljude za njihov rad i to je stavljeno u fijoku. I posle toga godinama ništa.

Što se tiče sadašnje Strategije. Ministarstvo je napravilo užu grupu stručnjaka da radi na tome i to su ljudi iz ministarstva. Mene su također zamolili da u tom učestvujem, to moram da kažem, prosto bi bilo nepristojno da ne kažem da su me pitali. Odbila sam, stvarno nemam vremena da to ozbiljno radim. To je osnovni razlog. Drugi je razlog što ne verujem da se stvarno želi da se napravi strategija, nego se želi da se napravi dokument. A to su dve različite stvari. Da li želite da imate papir ili želite da imate strategiju. Međutim, pošto su neki ljudi koji rade tu strategiju i moji bivši studenti, zamolili su me da im makar dam upravo ovo o čemu sad pričamo, naznake šta bi trebalo u strategiji da piše vezano uz saradnju sa civilnim društvom. Napisala sam im jedan kratak papir s bullet pointsima, šta ja mislim zašto je važno civilno društvo, kakav javni interes brani civilno društvo, koja javna dobra se stvaraju unutar civilnog društva i zašto da u strategiji saradnja javnog i civilnog sektora treba da bude jedan od ključnijih prioriteta. To sam poslala, dobila sam - hvala, i to je sve. Ne znam da li će oni to uzeti u razmatranje ili neće, ali sam objektivno smatrala, kad su me već pitali, da je dobro da napišem. Da ne bude posle, mi zovemo civilni sektor na saradnju, a civilni sektor neće. Dam šta mislim da treba, a onda ako oni to usvoje, super, bit će u dokumentu. A ako ne usvoje, ja imam puno pravo da kritikujem. 

KP: Koje su polazišne točke vaših sugestija za Strategiju?

Referirala sam se na Konvenciju iz 2005. o zaštiti diverziteta kulturnih izraza, koju smo ratifikovali, u kojoj je saradnja sa civilnim društvom jedan od pet ključnih elemenata. Konvencija Faro Saveta Europe o zaštiti kulturnog nasleđa također zahteva svaku konstrukciju interpretacije baštine uz saradnje lokalne zajednice, civilnog društva i stručnjaka u javnom sektoru. Ako toga nema u strategiji, to znači da ne poštujemo dokumente koje smo potpisali. Ljudi koji su određeni da pišu strategiju, kao i najveći broj ljudi u Srbiji, čak i ljudi u civilnom društvu, ne znaju za ove konvencije, jer kako bi oni i čuli za njih, kad su one promovisane? Nikad. Nikad nisu pravljene javne rasprave. Iako po standardima ratifikacije, recimo, Konvencije o zaštiti raznolikosti kulturnih izraza, država je dužna da piše takozvani Periodični izveštaj svake četiri godine, a pre nego što se dostavi taj izveštaj mora da se održi u najmanju ruku debata, ali po propisima bi trebalo da se ceo proces izveštavanja radi u dijalogu sa civilnim društvom. Međutim, to kod nas nikad nije urađeno. Čak mislim zato što niko ni ne zna da to treba. Taj izveštaj se napravi bukvalno unutar samog ministarstva i prosledi UNESCO-u i svi zadovoljni. UNESCO štriklira da je dobio izveštaj, država da je obavila svoju funkciju. Radim treninge za vlade trećeg sveta za Periodično izveštavanje. Odem u Kambodžu i tri ili četiri dana radimo trening sa zaposlenima u ministarstvu kulture i sa predstavnicima civilnog društva da im objasnimo kako se radi izveštaj. U Europi se podrazumeva da se to zna. UNESCO ni ne predlaže da pomogne, da ne uvredi, bože moj, vlade, pa pobogu znamo da pišemo izveštaje. 

Ali poenta jeste u tome što to nije izveštaj nego proces kroz koji društvo saznaje kako treba da se radi i šta treba da se radi. Recimo, evo, najbanalnije teme, public-private partnership. Pod tim terminom se na Balkanu podrazumeva isključivo ovo - grad Beograd vam da zgradu, a privatni investitor onda kao nešto investira i manje-više to je public-private partnership, a ustvari je zloupotreba javnog dobra u cilju nekog privatnog interesa koji je financijski vrlo velik, a koji zauzvrat u nacrtu prilikom potpisivanja ugovora odredi šta će da bude taj javni interes koji se posle nikad ne desi, i nema veze jer ko će to da kontroliše. U međuvremenu se i promeni vlast koja je potpisala taj ugovor i tako dođe vlast koja čak i ne zna da postoji ugovor o javno-privatnom partnerstvu, i mi obično kažemo da je javno-privatno partnerstvo na Balkanu jednako korupcija. Ne znamo ni za jedan primjer javno-privatnog partnerstva u kome ne postoji makar sumnja na korupciju. A korupcija ne mora uvek biti financijska. Korupcija je i transfer ugleda, moći, utjecaja. Mnoge stvari su koruptivni mehanizmi. 

KP: Kako bi se mogla razvijati partnerstva između civilnog i javnog sektora?

Nacrt koji sam poslala za Strategiju, a i koji sam spremala da govorim u Srpskoj akademiji nauka, jeste o neophodnosti uspostavljanja javno-civilnog partnerstva na nekoliko nivoa. Prvi nivo, meni se čini i najznačajniji zato što je najrealniji, jeste obaveza svih javnih ustanova kulture, znači republičkih, pokrajinskih, gradskih i opštinskih, da ulaze u procese saradnje sa civilnim društvom na nekomercijalnim osnovama. Znači da su dužni da prostore koji im nisu trenutno u funkciji ili koji su slobodni recimo uveče, daju na raspolaganje civilnom sektoru za prezentacije, za sastanke. 

Takva obaveza kulturnog centra na opštinskom ili gradskom nivou značila bi da "privremeno usvoji" jednu NVO, da se napravi konkurs javnih ustanova kulture za saradnju u naredne, barem tri godine. Mislim da to ne bi valjalo na godišnjem nivou jer to bi značilo opet neku vrstu nesigurnosti civilnog sektora. Potrebno je baš za jedan strateški period. Naprimer, u narednom strateškom periodu nama je kao Kulturnom centru Beograda značajno da imamo saradnju sa Savezom gluhih da bi razvili kompetencije za znakovni jezik, da bi naši programi bili da osposobimo iz Saveza gluhih one koji će biti medijatori naših programa i tako dalje. To mora da bude četiri godine, ne može to da se misli na ad hoc osnovi. Da sklopimo sporazum, na primer, sa Remontom, da jednom u 6 mjeseci oni gostuju sa svojom izložbom, i tako dalje. 

U Engleskoj je postojao još 70-ih godina, kad sam ja studirala, zakon koji je obavezivao lokalnu biblioteku da ustupi prostore čitaonice u večernjim časovima za sastanke udruženja građana. Bilo da su to udruženja ribolovaca ili lovaca. Svi su korisnici i ne treba ni da bude da baš kulturnjaci imaju prioritet. Sva udruženja građana, pa po sistemu ko prvi, ko planira dugoročno. Država plaća sve te prostore, sve te ustanove dobijaju sredstva, na kraju, u najmanju ruku za grijanje. Imali smo na Fakultetu recimo taj slučaj da nam jedan NGO traži prostor, dolazio je Alain Badiou, 2. januara. Mi smo na raspustu. Dekan kaže može, ali ne može u pozorišnoj sali jer ne radi grijanje, mi ga isključujemo 25. decembra i nema ga do 1. februara dok ne počne nastava jer moramo da štedimo, a uključivanje bi nas ne znam kolko koštalo i tako dalje. Jeste realan problem, ali imate druge ustanove kulture koje rade u tom periodu. Na kraju je gostovanje bilo u Domu kulture Studentski grad. Ali to je opet zavisilo od dobre volje direktora. Pa vas često pitaju - jel imate nešto da platite, makar 2000 onome što otvara vrata. Pa onda ljudi iz nevladinog sektora daju iz svog džepa, prosto da se ne stvara zla krv. Ili zovete rođake i prijatelje da vam obave posao i tako dalje. To je recimo jedan od elemenata koji je krucijalan. 

Drugi važan element jeste pravo na kontinuiran profesionalni razvoj. Sva predavanja i kursevi iz marketinga, menadžmenta, sve što organizuje ministarstvo kulture za zaposlene u muzejima, bibliotekama, da na njih ima pravo i nezavisan sektor. Da učestvuje besplatno. U najmanju ruku, pod istim uslovima pod kojima učestvuju ljudi iz javnog sektora. To je nešto što postoji u Francuskoj. Kod Francuza svaki freelance umetnik ima pravo na određen broj dana kontinuiranog profesionalnog obrazovanja i to važi za sve struke. Država se brine da se ljudi razvijaju, ako rade, doprinose društvu.

I naravno, pitanje za koje nezavisna scena (NKSS) misli da je ključno, ja lično to ne mislim, a to je učešće u komisijama i u raspodeli financija. Vrlo mnogo zavisit će od ličnih sposobnosti člana komisije, od autoriteta ličnosti jer on autoritet funkcije neće imati u jednoj takvoj komisiji. Tako da bi civilno društvo tu moralo da bude veoma pametno koga delegira. Po mojim sadašnjim uvidima, recimo kad je vezano za medijsku sferu, gde već važi pravilo po kome udruženja novinara i nezavisni sektor treba da delegiraju svoje kandidate u Medijsko regulatorno telo, oni o tome ne razmišljaju dovoljno. Dozvoljavaju da budu zloupotrebljeni, predlažu ljude koji uopšte nisu istinski deo civilnog društva jer ih neko zbuni pričama o eventualnoj moći nekoga i tako dalje. Isto je za Savet za kulturu. I tu civilno društvo, to jest udruženje umetnika, predlaže svoje kandidate. Vrlo često ne razmišljaju o tome da to ne treba da bude osoba koja ima ugled samo kao umetnik, nego da to treba da to bude čovek sa ugledom, sa autoritetom znanja, autoritetom ličnosti u ovom domenu kulturne politike. To nije periferno pitanje, ali nezavisna scena to vidi kao ključno pitanje. Najveći problem je kako god da se to okrene, to su toliko male pare da one ne rešavaju istinske probleme. Čini mi se da je danas ključno pitanje kulturne politike pitanje saradnje javnog i civilnog sektora. 

KP: Što je s privatnim, biznis sektorom?

Nemamo jak domaći privatni sektor. Jedini koji sponzoriraju su oni čiji je imidž loš ili kada strana kompanija mnogo zagađuje okolinu. Recimo US Steel, dok je bio u Smederevu, jako je puno sponzorisao lokalne civilne inicijative, pa i u kulturi. Ali to nisu sredstva na koja možete stvarno računati. Tako da nije poenta da se civilno društvo obuči za sponzorstvo. Imamo mi jako puno obučenih. Istraživala sam još 1989. godine sponzorstvo u Jugoslaviji kao poslovnu politiku preduzeća. Tada smo stvarno imali sponzorstvo, JAT, Energoinvest, Energoprojekt, svi su oni financirali kulturu. Naše festivale jest osnivao grad i tako dalje, ali su kulturni radnici bili vrlo ambiciozni, uvijek su hteli više od onog što im je budžet grada ili republike davao i onda su nalazili sponzore. Bitef je, recimo, od svog osnivanja imao JAT kao sponzora za sve velike karte, dolaske i tako dalje. Jugotours bio je veliki sponzor različitih manifestacija.

Ta su poduzeća financirala kulturu jer su imala višak vrednosti i imidž, ali i zato što su tokom 60-ih i 70-ih na mesta vodećih kadrova došli vrlo obrazovani i sposobni ljudi koji već tada upravljaju tim preduzećima po svetskim merilima. Tu je sponzorstvo bilo deo njihove poslovne politike. Recimo, Jugoeksport je jako mnogo pomagao vizualne umetnosti. Napravio je kolekciju koju je posle poklonio gradu i tako dalje. U privatizacijama su mnoge od tih kolekcija nestale. Kad su banke privatizovane, onda je to išlo na javnu aukciju, s tim što je tada Muzej savremene umetnosti uspeo da izlobira da on bude prvi kupac i da otkupi najkvalitetnija dela, znači banke su kupovale dela koja su po svom kvalitetu muzejskog karaktera. 

KP: U tom kontekstu, koje bismo prakse kulturne politike iz Jugoslavije mogli smatrati dobrima?

Stara Jugoslavija je imala različitu vrstu dobrih praksi koje su zaboravljene preko noći. Privremene i stalne radne zajednice umetnika su bile nezavisne kulturne organizacije. Ja sam osnovala jednu '81. godine koja se zvala Znaci kulture i radili smo ono što bi se moglo zvati programima kulturne animacije, recimo edukaciju žena da prave dobro dizajnirane igračke, pa smo radili programe kulturnog turizma u Crnoj Gori, podizanje lokalnih kapaciteta za kulturni turizam u selu Gornja Lastva, koje je jedno od retkih hrvatskih sela u Boki. Trajne i privremene radne zajednice umetnika i kulturnih radnika, to je prosto jedno nasleđe koje je fantastično. Nemate ni jednu publikaciju o tome, ni jedno istraživanje. Jednostavno su iščezle iz kolektivnog sećanja. Čak i glumci danas misle da im država čini privilegiju što dozvoljava da preko udruženja konkurišu za projekte. To je postojalo sve vreme u socijalizmu. Socijalistička kulturna politika imala je i takozvane stimulanse. Za svaki dinar uložen u umetničko delo dobili ste pravo da dobijete istu količinu dinara, ali da s time kupite još jedno delo, ne da vam vrate pare. Vi birate, a SIZ vam da novac i vi sad možete da kupite dva. Pozorišta su isto bila stimulisana, pored one redovne donacije koje su imala, da na svaki zarađeni dinar na blagajni, dobiju dodatni dinar od SIZ-a. 

KP: Koliko su obrazovne politike bile, a koliko su danas povezane s kulturnim politikama?

U Srbiji je dokaz veze kulturne i obrazovne politike ova naša katedra. Inicirali su ju 1960-ih profesori filmske i pozorišne režije, Vjekoslav Afrić i drugi, da sebe malo oslobode obaveze rada na studentskim umetničkim projektima. Znači, kad studenti glume, režije ili dramaturgije prave predstavu onda profesor mora da im pomaže. Pa su rekli, da mi napravimo odsek za organizaciju i onda to fino studenti rade - u obliku projektne nastave. Pazite, taj termin je došao na univerzitete sa Bolognom, a na ovom Univerzitetu umetnosti od 1960. postoji kao zvaničan termin u programu transverzalna projektna nastava koja povezuje različite odseke, do danas.

Već 70-ih godina kreće jak upliv, to jest '68. godine osniva se Zavod za proučavanje kulturnog razvitka i mislim da u isto vreme u Hrvatskoj Zavod za kulturu Hrvatske. Zavod za proučavanje kulturnog razvitka odmah pokušava da uspostavi vezu s našom katedrom da se rade zajedno istraživanja. Mislim da je '73, '74. bio čak jedan veliki zajednički skup ovde na FDU. Društvo je trebalo sve više kadrova u kulturi i onda smo imali i redovne studente i vanredne studente, znači da su dolazili ljudi koji već rade, iz cele Jugoslavije, pošto nigde drugde nije bilo takvog smera. Recimo Dunja Klemenc kao vanredni student iz Slovenije, a iz Hrvatske Ljudevit Gregurić i Nikša Župa koji je kasnije postao čak i direktor HNK u Splitu, Albert Kapović, koji je osnovao HAVC. To je bilo vreme kad se u Hrvatskoj tek razvijaju departmani za kadrove u kulturi, Rijeka osniva takozvani OKD, Organizaciju kulturnih delatnosti, Zadar također, sa akcentom na kulturnom turizmu. 

Čitali smo se međusobno u kulturnim časopisima, Kulturni život, Kulturni radnik, Kultura, a da se često nismo lično poznavali. Upoznali smo se '79. godine kad sam prvi put odvela studente na ekskurziju po Jugoslaviji, pa smo onda stigli i u Rijeku i tu su nas sačekali profesori Organizacije kulturnih delatnosti. Sad ponovno Rijeka pokreće sličan program, UNICULT, i mi ponovno sarađujemo, ali u Rijeci je politikom zaborava učinjeno da univerzitet nema pojma da je taj smer za kulturni menadžment ikada postojao. Godine '91. je to ukinuto kao socijalistička izmišljotina i kolege i koleginice su poslati u penziju. Mlađim koleginicama je ponuđeno da pređu na novoosnovanu katedru za kroatistiku i one su to uradile. Evo, Ines Srdoč Konestra, koja je bila asistent na Organizaciji kulturne delatnosti, donedavno je bila i dekan Riječkog fakulteta. Kad sam stigla u Rijeku na UNICULT i vidim Inesin potpis na svom ugovoru, i kažem kolegama: to nam je koleginica, pa jel ona predaje, a oni me gledaju - pa što da predaje kad je ona stručnjak za stariji hrvatski jezik. To je bilo dosta interesantno, da su tek preko mene saznali da je i Rijeka nekada imala taj smer, i mnogo dobrih stručnjaka, od Željka Grpca, Vasilija Ćeklića, Slobodana Drakulića do Ines i drugih koleginica… Knjiga "Kultura i društvo" koju je izdala Školska knjiga iz Zagreba 1988. dragoceno je svedočanstvo nekadašnje razvijenosti struke i međusobne saradnje.

Objavio/la matija [at] kulturpunkt.hr 16.03.2017

VEZANE VIJESTI

Otvoreni model na značajnoj lokaciji

Piše: Matija Mrakovčić
Magacinu u Kraljevića Marka, beogradskom kulturnom centru namijenjenom nezavisnoj sceni, prijeti zatvaranje nakon desetogodišnjeg djelovanja.

Nagrađeni za pogubne rezultate

Piše: Matija Mrakovčić
Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije izrazila je zabrinutost zbog postavljanja osoba koje nemaju potrebno iskustvo u području kulture na čelne pozicije u državi i gradu Beogradu.

Privid normalnosti

Piše: Matija Mrakovčić

Pretvaranje Oktobarskog salona u bijenalnu manifestaciju i odluka o imenovanju nove direktorice Kulturnog centra Beograda izazvali su reakcije stručne i umjetničke javnosti.