Nacionalizacija arhiva je moralni čin | kulturpunkt

Kulturoskop Kinemaskop

<

Nacionalizacija arhiva je moralni čin

O najavljenoj privatizaciji Avala filma i kampanji Grad izgubljenih filmova razgovaramo s redateljicom Milom Turajlić.

Razgovarala: Matija Mrakovčić

FOTO: Zoran Lončarević

Aukcijska prodaja Avala filma zakazana je za 22. travnja, a tim povodom proteklih je tjedana pokrenuto nekoliko novih inicijativa za očuvanje barem dijela kulturnog naslijeđa koje je nastalo u nekada najvećem filmskom studiju u Jugoslaviji i na Balkanu. Jedna od njih je i online peticija ekipe nagrađivanog dokumentarnog filma Cinema Komunisto, koji je 2011. godine skrenuo pažnju javnosti na sudbinu Avala filma, istražujući zlatno doba i propast filmskog grada u Beogradu. Povodom najavljene aukcijske prodaje poduzeća koje je već četiri godine u stečaju i čija je početna cijena nešto manja od devet milijuna eura, film Cinema Komunisto pokrenuo je kampanju "Grad izgubljenih filmova" i peticiju kojom zahtijeva da katalog Avala filma ne bude prodan, već nacionaliziran, i predan Jugoslovenskoj Kinoteci. Razgovaramo s redateljicom Milom Turajlić.


KP: Možete li nam reći nešto više o kampanji "Grad izgubljenih filmova"?

M.T.: Kampanja je krenula kao spontana reakcija na izjavu ministra kulture da njegovo ministarstvo nije nadležno da se bavi pitanjem prodaje Avala filma, a pre svega prava na katalog filmova koje je Avala film proizvela. Gledajući strašne posledice koje je privatizacija Beograd filma i mreže od 13 bioskopa u centru grada imalo po kulturni život prestonice, bilo nam je neverovatno da nijedna lekcija nije izvučena iz tog pogubnog čina. Kako su medijski izveštaji o prodaji Avala filma fokusirani na složena i pre svega finansijska pitanja oko vrednosti zemljišta na kome se nalazi filmski grad, i pitanja vlasničkih prava na toj parceli, mi smo rešili da napravimo kampanju koja će podsetiti na nematerijalnu stranu priče. 

Fokus kampanje "Grad izgubljenih filmova" je činjenica da se u sklopu aukcije prodaju producentska prava na preko 600 filmova koje je Avala Film napravila, počev od prvog jugoslovenskog filma Slavica 1947. godine, i da će ti filmovi, finansirani društvenim sredstvima, uskoro biti privatno vlasništvo nekakvog biznismena.

Koncept kampanje je odbrojavanje dana do 22. aprila i zakazane aukcije Avala filma, time što svakoga dana kačimo na internet po jedan klip iz filmova čija će prava biti prodata. Pored toga kačimo i klipove koji vode ljude u poslednji obilazak prostorija Avala filma, a koje smo snimiil u filmskom gradu u periodu rada na dokumentarnom filmu Cinema Komunisto. Time smo hteli da omogućimo ljudima koji nikad nisu bili u filmskom gradu da otkriju šta tamo postoji, tako što "zavire" u fundus kostima, u sobe filmske laboratorije. Pritom smo sa tim materijalom hteli da damo medijima argument više kada izveštavaju o tome šta mi kao društvo gubimo prodajom Avala filma. Treću komponentu kampanje čine tekstovi koje nam pišu filmski radnici i umetnici o svojim sećanjima na vreme provedeno u filmskom gradu, čime pravimo neku vrstu online muzeja sećanja na Avala film.

Kada smo počeli kampanju napravili smo i online peticiju, koja je samo u prvom danu skupila preko hiljadu potpisa, što nam je predstavljalo dokaz da postoji mnogo ljudi koji se slažu u tome da se na ovakvu privatizaciju mora reagovati.

 

KP: Kako je došlo do privatizacije Avala filma?

M.T.: Avala Film je već tokom 90-tih, za vreme rata i sankcija, došla u ozbiljne finansijske probleme, i tada se dešava i jedno čudno spajanje Avala filma sa preduzećem Jugoexport. Nakon političkih promena u Srbiji, nova vlast počinje da se bavi traženjem rešenja za Avala Film. Pošto je Avala film društvena svojina, a ta kategorija više zakonski ne postoji, njen status je ionako morao da se rešava. Postojale su razne opcije, od prodaje studija putem tendera (sa uslovljavanjem kupca da održi delatnost filmskog studija) preko toga da država kupi Avala Film, a prodajom dela parcele namiri njene dugove. Čak su u jednom trenutku bila zainteresovana i inostrana filmska preduzeća da tu stvore bazu za servisiranje stranih produkcija. Međutim, Avala film je žrtva nedostatka kontinuiteta u kulturnoj politici kao i nedostatka političke volje naspram interesa tajkuna koji su zainteresovani za Avala film isključivo kao atraktivno građevinsko zemljište.

Zvanično, Avala Film je proizvela svoj poslednjih film 2000. godine, ali se u prostoru filmskog grada i dalje snima, jer su razne producentske kuće uzele u zakup razne filmske ateljee, scenografiju, tonski studio i druge zgrade, tako da su u Avali u poslednjih 15 godina snimali i Christopher Walken, Adrien Brody i Rachel Weisz. Filmsko preduzeće Avala film otišlo je u stečaj 2011. godine, delimično jer se prodajom Avale namiruju poverioci bankrotiranog Jugoexpporta, a od tada je za prodaju priprema Agencija za privatizaciju.

 

KP: Koja je važnost Avala filma za jugoslavensku kinematografiju?

M.T.: Pre svega, radi se o prodaji najstarijeg i najvećeg jugoslovenskog filmskog preduzeća, koje je, prema nekim podacima, proizvelo čak 49% svih jugoslovenskih filmova, i to društvenim sredstvima. Samim tim njen kulturni značaj je jasan, ali nije prepoznat od strane države, jer Avala i dalje ima status preduzeća, a ne kulturnog dobra, niti se njeni filmovi, poput kanskog pobednika Skupljači perja, Hadžićevog Desanta na Drvar, filmova Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika, ali i Branka Bauera, smatraju kulturnom baštinom. A logično bi bilo, da ako Avala film ima status društvene svojine, njene filmove treba smatrati društvenom svojinom. 

Pored toga, na terenu na kome se nalaze prostorije Avala filma (ateljei, zgrada laboratorije, radionice dekora, fundusi kostima, rekvizite i rasvete), koji se popularno naziva "filmski grad", postoje i druge zgrade - u sklopu filmskog grada je i Depo filmova Jugoslovenske kinoteke, jedan od najvećih na svetu, u kome se čuvaju negativi svih filmova proizvedenih u bivšoj Jugoslaviji. Tamo se nalazi i zgrada i arhiva Zastava filma, koja je proizvodila filmove za vojsku.

 

KP: Što će se dogoditi s arhivom filmskog poduzeća?

M.T.: Ono što je mene frapiralo kada sam 2005. godine otišla u Avala film sa namerom da o njom snimim dokumentarni film, je što to preduzeće, u svojih 60 godina postojanja, nije objavilo monografiju, ili ikakvu istoriju svog rada, a nije postojala ni arhiva ni dokumentacija o filmovima koja je Avala radila. Našla sam samo par albuma sa fotosima sa snimanja, i jednu fasciklu papira, među kojima i telegram Williama Wylera o poseti Avali, ugovore u kojima se pregovaraju honorari Orsona Wellesa i Omara Sharifa. Svi drugi tragovi koji bi svedočili o produkciji preko 200 igranih filmova - scenariji, ugovori, prepiska, fotografije, sve je negde nestalo ili sklonjeno.

Po mom znanju, još to malo arhive koje je postojalo, predato je Kinoteci na čuvanje. Isto važi i za rolne filmova koje smo zatekli promočene u jednoj prostoriji Ateljea 1 koji je prokišnjavao. Ali ovde se ne radi o sudbini samih rolni sa filmskom trakom, radi se o prodaji producentskih prava na te filmove.

 

KP: Možete li komentirati položaj Avala filma u kontekstu rasprodaje kinematografskih poduzeća na prostoru bivše Jugoslavije?

M.T.: Avala nažalost nije prvi primer privatizacije jugoslovenskog filma. Avalin najveći konkurent, veliki i renomirani Jadran Film, prošao je istim trnovitim putem prodaje i kupovine, ne samo terena i prostorija Jadran Filma, već i njegovog kataloga. Veoma tužan je bio apel velikana jugoslovenskog filma poput Krste Papića koji su se protivili tome da njihova dela postanu privatno vlasništvo, ali nažalost ni u tom slučaju nije bilo razumevanja.


KP: Je li moguće odvojiti političku pozadinu priče od želje za očuvanjem memorije?

M.T.: Na prostoru bivše Jugoslavije memorija jest političko pitanje, jer se namerna nebriga prema prošlosti pomešala sa nepostojanjem kulturne politike, a sve u okviru rasprodaje društvenih vrednosti putem raznih privatizacija, koje svode valorizovanje naše baštine na puko monetarne stvari. U vladajućoj klimi negiranja svega što je jugoslovensko nasleđe, filmovi postaju kolateralna šteta. Pri čemu je u medijima izostalo pitanje nerešene sukcesije, to jest podele prava na filmove između bivših jugoslovenskih republika - šta sa filmovima koji su proizvedeni u koprodukciji sa drugim jugoslovenskim zemljama, koji su raspadom Jugoslavije zapravo postali međunarodne koprodukcije? Tražiti od države da nacionalizuje filmski fond Avala filma, i poveri ga na čuvanje Jugoslovenskoj Kinoteci nije politički čin, već moralni.


Objavio/la matija [at] kulturpunkt.hr 16.04.2015

VEZANE VIJESTI

Kinorevolucija u susjedstvu

Piše: Matija Mrakovčić
Grupa filmskih autora, kulturnih radnika i građana zauzela je godinama zatvoreno kino Zvezda u centru Beograda.

Filmovi opredjeljenja

Piše: Janko Heidl

Mladen Stilinović u najranijem se razdoblju svog javnog djelovanja bavio filmom, a DVD izdanje Početnica 1, 2, 3 izvrsno dokumentira taj period.

Da se sve ne zaboravi

Razgovarao: Nino Kovačić
O filmu Cinema Komunisto, dugometražnom dokumentarnom radu o kinematografiji u Jugoslaviji, koji trenutno igra i u zagrebačkim kinima, razgovaramo s redateljicom Milom Turajlić.