Čas istorije | kulturpunkt

Kulturoskop Kritika

<

Čas istorije

1914-2014 Bojno polje sećanja ostaje na nivou skice, ili bolje rečno kolaža različitih informacija o Prvom svetskom ratu, nalik lekciji iz istorije, bez ambicije da se prodre ispod površine.

Piše: Tamara Baračkov

Krösinger - Dura: 1914-2014 Bojno polje sećanja

1914-2014 Bojno polje sećanja
Autori: Hans-Werner Krösinger i Regina Dura
Inicijativa Goethe Instituta u jugoistočnoj Evropi
Centar za kulturnu dekontaminaciju (6.3.2014.)

 

U godini obeležavanja stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata, pozorišni, filmski i televizijski autori najavili su projekte koji sa vremenske distance istražuju, produbljuju i preispituju pojedine političke odluke, odgovornost učesnika i traume žrtava u jednom od najstrašnijih perioda u istoriji XX veka. Možda najveću pažnju izazivaju najavljene predstave u Bitefu i Jugoslovenskom dramskom pozorištu, po tekstovima naših vodećih dramskih spisateljica - Biljane Srbljanović (drama Mali mi je ovaj grob imala je praizvedbu u Schauspielhaus Wien) i Milene Marković (drama Zamjeubice).

Pomenuti tekstovi u fokus postavljaju pripadnike Mlade Bosne, omladinu spremnu da za slobodu da i sopstveni život. U svakom slučaju, nije ni malo čudno zbog čega u Srbiji, u trenutku kada se bliži tačno sto godina od dana kada je izvršen atentat na nadvojvodu i njegovu suprugu, lik Gavrila Principa izaziva velike polemike i intresovanja - Biljana Srbljanović, istražujući umešanost Crne ruke i Apisa u atentat, povlači paralelu sa ubistvom Zorana Đinđića, postavljajući tako istorijske događaje u savremeni kontekst, problematizujući spregu vlasti i paravojnih jedinica, odgovornih za ubistvo Đinđića. 

Dok se ove premijere iščekuju, u Centru za kulturnu dekontaminaciju nedavno je izvedena predstava koja takođe ispituje događaje u Velikom ratu, suočavajući iskustva i saznanja pozorišnih stvaralaca iz Nemačke sa glumcem iz Srbije (u predstavi igraju Damijan Kecojević i Lajos Talamonti) i Bosne (u sarajevskoj predstavi učestvuju Benjamin Bajramović, Armin Vizer i Nihad Kreševljaković). 

Polazište za istraživanje jeste dokumentarni materijal, ali važan deo izvedbe, makar na idejnom planu, predstavljaju lični stavovi i iskustva učesnika i publike, koji bi trebalo da raspravi o ratu daju dodatnu dimenziju. Cilj rediteljsko-glumačkog tima, bio je dakle, sagledanje istorije sa različitih stanovišta, te potraga za odgovorima na velike dileme i pitanja o legitimnosti političkog ubistva, terorizmu i borbi za slobodu...  

Na samom početku, reditelj se obraća prisutnima, napominjući da je reč o specifičnoj izvedbi, koja kao rezultat procesa rada dvaju glumaca, svoju zaokruženost traži u komunikaciji sa publikom. Drugim rečima, svi smo učesnici, i upravo publika svojim stavom i aktivnošću određuje pravac u kojem će se predstava kretati, ona nije samo puki posmatrač već je njeno znanje stavljeno na proveru. Dakle, testira se znanje, a ne odgovornosti i spremnosti na suočavanje sa uzrocima i posledicama rata. Poput nenajavljenog kontrolnog zadatka, publika biva propitivana i prinuđena da da odgovor na pitanja koja se kreću od trivija o modelu automobila kojim se Ferdinand vozio kroz Sarajevo, do onih koja zahtevaju isticanje ličnog stava o Principu, kao što je slučaj sa pozivanjem da se glasanjem izjasnimo o tome da li je ovaj mladobosanac bio borac za slobodu ili žrtva manipulacije. Ima tačnih i netačnih odgovora, ima i onih koji zavise od glasova većine, ali iako u početku ovo propitivanje deluje intrigantno, vrlo brzo postaje jasno da ono ne vodi ni u kakva slojevitija bavljenja ratom. Naime, znanje, ili neznanje, o činjenicama može biti osnova za dublje i ozbiljnije problematizovanje nedostatka potrebe za kolektivnim kritičkim ispitivanjem događaja iz Prvog svetskog rata, međutim u slučaju predstave 1914-2014 Bojno polje sećanja, ambicioznijeg suočavanja nema. Takođe, pitanja koja predstava dotiče, uopštena su i pojednostavljena, te tako rasprava između glumaca Kecojevića i Talamontija o kompoziciji Stanislava Biničkog Marš na Drinu ne odmiče dalje od isticanja osnovnih informacija o ovoj pesmi, samo spominjući njenu ulogu devedesetih, u građanskom ratu. Time, sve deluje kao plasiranje podataka koji bi bili zanimljivi i korisni u nekom takmičenju, dok izostaje, recimo, ozbiljnija kritika izbegavanja odgovornosti Srbije za ratove koji su se u poslednjoj deceniji prošlog veka odigrali na tlu bivše SFRJ.

Poslednji deo predstave posebno akcentuje važnost učešća publike u izvedbi, jer glumci pozivaju gledaoce da sednu za jedan od dva velika stola i zajedno diskutuju o pitanjima sa kartica. Koliko god beogradska publika bila stidljiva i retko raspoložena za aktivno učestvovanje i iznošenje sopstvenih stavova, ubrzo je postalo jasno da, ako ostanete na svojim mestima, možete slobodno i izaći iz sale, jer se celokupna predstava prenosi za sto, te gledalište gubi svaki odnos sa učesnicima koji su na sceni. 

Stiče se utisak da su Krözinger i Dura u velikoj meri računali na feedback publike, i da će pravac izvođenja zavisiti isključivo od aktivnosti i volje gledalaca. S obzirom da naša publika radije bira stav posmatrača koji "mudro" ćuti (možda jer oseća nelagodu da govori pred nepoznatima u strahu da će ispasti neznalice, ili zaista ne zna odgovore na pitanja), autori i glumci nisu imali mnogo prostora da ostvare svoju zamisao. Ali, čak i ako bismo prihvatili da je bojažljivost gledalaca i njihovo odbijanje da reaguju delimičan razlog neuspeha, nikako ne možemo zanemariti problem glumačke igre - ni jednog trenutka ne primećujemo koje su nedoumice aktera predstave, kao i posledice suočavanja. Glumačka igra mogla bi se uporediti sa ulogom voditelja u kvizu, te se postavlja pitanje do čega su glumci u radionicama i istraživanjima došli: kako se to iskustvo odrazilo na njih kao pojedince, kakvo je njihovo poimanje istorije, kako se ono tokom rada menjalo, uobličavalo i, konačno, uticalo na njihovo izvođenje. 

1914-2014 Bojno polje sećanja ostaje na nivou skice, ili bolje rečno kolaža različitih informacija o Prvom svetskom ratu, nalik lekciji iz istorije, bez ambicije da se prodre ispod površine, određenim pitanjima možda isprovociraju gledaoci, otvori diskusija koja bi rasvetlila našu odgovornost prema događajima iz rata i dovela do suočavanja sa temama koje odbijamo da prihvatimo ili preispitamo. Publika ostaje ravnodušna jer sluša o podacima kojima su nas gušili u školi, didaktički ton preovladava nad analitičkim i kritičkim, bez stvaranja uslova za ozbiljniju raspravu, pa problematizovanje našeg odnosa, tj. nedostatka odnosa, prema ovom istorijskom periodu izostaje.

Objavio/la antonija [at] kulturpunkt.hr 17.03.2014