Društvo ne trpi kritiku | kulturpunkt

Kulturoskop Intervju

<

Društvo ne trpi kritiku

Kritika treba da bude kritika odnosa u društvu a ne kritika predstava – smatra Vladan Jeremić.

Razgovarale: Vesna Milosavljević i Dea Vidović

Beogradski umjetnik, aktivist, kustost i pronicljivi promatrač umjetnosti i odnosa kulture i politike, Vladan Jeremić zajednički je sa svojim kolegama iz Ljubljane, Zagreba i Skopja sudjelovao na okruglom stolu Bez anestezije koji je krajem 2009. održan u Beogradu. Tom prilikom su propitivali pozicije, prakse i modele kritičke umjetnosti.





Vladan Jeremić je završio Interdisciplinarne master studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, a 2001. je diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti također u Beogradu. Od 2002. radi sa Renom R

ädle i aktivno sudjeluje u projektima suvremene umjetnosti i društvenog aktivizma. Jeremić-Rädle su objavili niz tekstova o suvremenoj umjetnosti i političkom aktivizmu, a sudjelovali su na velikom broju događaja o umjetnosti i aktivizmu širom Europe. Samostalne izložbe imali su u Srbiji, Francuskoj i Njemačkoj, uključujući nedavnu izložbu Psihogeografsko istraživanje u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, na kojoj su predstavili aktivnosti posljednjih sedam godina, koncentrirane na praksu "estetizirane dokumentacije". Izložba se bavila lociranjem i propitivanjem simptoma u društvu u kontekstu "ekonomske tranzicije" i uzročno-posljedičnih poteza lokalno-globalnih politika, s fokusom na marginalne, ugnjetavane i prekarne strukture društva kao najfragilnije socijalne zone u kojima se sile moći sistema fatalno sudaraju. Važniji projekti su: video Belvil (2009), Writing on the Sky (2008) i Under the Bridge (2004), Serija spomenika - Nezaboravni trenuci u životu novobeogradskih radnika i radnica (2007), Sendi i Horrorkatze Macht Terror (2003). Više o radu umjetničkog para Jeremić-Rädle možete saznati ovdje.





KP: Posljednjih godina se, u suradnji s Renom Rä
dle, posebno baviš propitivanjem društvenih simptoma u kontekstu tranzicije, uz fokus na marginalne i ugnjetavane strukture društva. Kako bi opisao kontekst kritičke umjetnosti danas u Srbiji i uopće današnje društvo u Srbiji i njegovu budućnost u europskim integracijama?



V. J.:
Ovo je prilično široko pitanje, zadržao bih se samo na nekim karakteristikama koje su vezane za ekonomsku situaciju u Srbiji i u sličnim zemljama u regionu. Naime, prisvajanje materijalnih dobara od strane pojedinaca i političkih elita, te nikakvo interesovanje da se izvrše ozbiljnije socijalne reforme na nivou strukturiranja društva, dovodi do drastične pauperizacije velikog broja stanovnika, a sa druge strane bogaćenje malog broja onih koji drže instrumente vlasti u svojim rukama. Da bi jedna zemlja kao Srbija isplivala u ekonomskom smislu, posegnulo se za uzimanjem velikih kredita od strane Ruske Federacije i Međunarodnog monetarnog fonda. Budućnost velikog broja stanovnika je neizvesna. Ne postoje neki usmereni programi za zapošljavanje, sve više je nekompetentnih i obespravljenih radnika, pobegao je svaki tranzicioni voz na koji su se mogli ukrcati 90-ih ili ranih 2000-ih. Sve u svemu ne vidim instrumente za ozbiljan oporavak velikog broja stanovništva. Ovaj proces je više-manje karakterističan za većinu zemalja u regionu pa i EU država, i naravno SAD u kontekstu ekonomske krize, stoga ne vidim izuzetak Srbije u tom kontekstu, osim da je zbog ratova i pogrešne politike izgubila nekoliko mogućnosti za kakav-takav oporavak.  



Umetnost u ovom smislu treba da posluži kao sredstvo za edukaciju i osvešćenje pojedinaca i pojedinki, nasuprot instrumentu koji pokušava da skandalizuje ili medijski narušava već katastrofalnu situaciju, jer još više konfuzije ne doprinosi nikome. Kritika treba da bude kritika odnosa u društvu a ne kritika predstava. Stoga je i pojam shvatanja kritičke umetnosti od strane mnogih savremenih umetnika nejasan i nekoristan.





KP: Vaš rad Belvil skrenuo je pažnju na položaj romskih obitelji za vrijeme Univerzijade, održano je i nekoliko protesta, ali su gradske vlasti poslije par mjeseci raselile to naselje i naizgled je problem riješen za najširu javnost. Koji su uopće dometi kritičke umjetnosti?



V. J.: Umetnost može da zabeleži i da preda široko jednu informaciju ili poruku, u slučaju filma Belvil, koji smo Rena Rädle i ja uradili, zabeležena je situacija rušenja romskog naselja u Bloku 67. Umetnost ima ograničenja, ona može da ukaže i da rasvetli problem, ali nemojmo se zavaravati da može da ga reši. Probleme treba da rešavamo svi mi u našem neposrednom okruženju i svakodnevno u našim životima. Najveći problem je u tome što neki od nas ne vide problem, e tu umetnost treba da nastupi kao sredstvo mapiranja datog problema ali i pružanja alternativnih rešenja.





KP: Baviš se i suvremenom kritičkom umjetnošću i društvenim aktivizmom? Koliko ih je teško odvojiti i trebali ih uopće odvajati?




V. J.: Društveni aktvizam treba da bude odgovornost i aktivnost svih građana u Srbiji. Zavisi naravno u kom aktivističkom polju i koliko je domen delovanja. Ne vidim problem u miksovanju polja rada i aktivizma u bilo kom segmentu. Zasigurno zastupamo hibridnu poziciju. Teško da je moguće izbeći bilo kakvu aproprijaciju, jer je remix i copy-paste kultura potpuni deo naše savremene kulture, a mladim ljudima je to sastavni deo razmišljanja. Za nas je umetnički pristup isto što i alat. Naši umetnički radovi imaju važan didaktički i aktivistički karakter. Trudimo se da prikažemo odnose u društvu, ali se takođe trudimo da zastupamo koncept solidarnosti, jer razne alatke razne osobe mogu koristiti u raznorodne svrhe. Knjigu možete pročitati i dati drugome da je pročita, ili je koristiti kao podmetač.





KP: Što kritička praksa sve može biti danas?




V. J.: Kultura, a pogotovu savremena umetnost se potiskuje i teži se da se ona marginalizuje. Naše društvo ne trpi nikakvu kritičku platformu niti želi da razvija diskurs savremene umetnosti. Naprotiv, ignorisanjima, nefinansiranjima, slanjem navijača i neo-fašista da prekidaju otvaranja, društvo briše i potiskuje nezavisne intelektualce i umetnike. U ovoj društvenoj cenzuri institucije kulture igraju veliku ulogu, zato što zaposlene birokrate koje sede po preostalim institucijama ne podržavaju kritičke nego nasuprot tome dekorativne sadržaje. Birokrate su zaposlene po stranačkoj liniji, i funkcija im je da ne talasaju. Ne možete očekivati od neke tamo birokratkinje ili birokrate koja i koji čekaju penziju (ovde ne govorimo o starosnoj dobi, jer i tek zaposleni mladi u takvom miljeu već krenu čekati penziju), da pokrenu kritički i analitički diskurs o savremenoj umetnosti u Srbiji. Većina ljudi jednostavno čeka penziju i želi što manje da radi, a smatraju da su malo i plaćeni. Sećate se one stare poslovice: "Ne mogu tako malo da me plate koliko malo mogu da radim", ustvari radi se na drugoj strani da se preživi, svako u Srbiji radi 2-3 dodatna posla.





KP: Koja su važna pitanja koje treba postaviti kada se prakticira kritička umjetnost?




V. J.: Dva pitanja - 1. Šta mogu korisno drugi da nauče od moje kritike. 2. Ako kritikujemo da li pružamo neko alternativno rešenje?





KP: Svaka praksa podložna je reinterpretacijama, odnosno jedan te isti umjetnički čin može se čitati na različite načine. Koje strategije koristiti da se kritička umjetnička praksa čita na mišljeni način?



V. J.: Interpretacija pre interpretatora je bitan apsekt koji mora biti integrisan u proces primanja umetničkog dela.





KP: I sam se baviš organiziranjem i osmišljavanjem različitih događaja u poljima umjetnosti i aktivizma. Pomaže li ti to iskustvo da sistem umjetnosti, ukoliko se može reći da postoji, sagledaš bolje i iznutra? I kakva je ta unutrašnjost?




V. J.: Unutrašnjost je birokratska i gladna. Jako puno aplikacija, finansijski izveštaji, birkoratija koja ubija kreativni rad. To je jako veliki deo organizatorskog rada. Satisfakcija dolazi i kada drugima omogućite platformu za ostvarivanje. Organizacija izložbi i dešavanja i za druge umetnike i kulturne radnike me ispunjava takođe ako u tome vidim svrhu i mogućnost neke promene u realnosti svakodnevnice.



Možemo govoriti i o monopolizaciji kulture u Srbiji i da je zvanična kulturna politika više okrenuta profitu i projektima od "nacionalnog značaja", dok se zanemaruje neprofitna kulturna produkcija. Smatram da zvanična kulturna politika zanemaruje upravo projekte kulture. U slučaju EXIT festivala novac ide u razne promotivne kampanje. Koncert Madone je takođe iskorišten u promotivne svrhe nekih ljudi. Ne bih rekao da postoji strategija, na delu je ad hoc presipanje fondova.





KP: Što misliš o muzejima suvremene umjetnosti danas i njihovoj ulozi?



V. J.: Neki dobro rade svoj posao, a neki ne. Teško je generalizovati. Upšte nisam veliki ljubitelj muzejskoj pristupa. Tu se treba nešto debelo menjati jer vučemo još uvek neke koncepte iz 19. veka.





KP: Može li se živjeti od umjetnosti?




V. J.: Može i ne može. Veliki broj umetnika u Srbiji i u inostranstvu ima želju da bude neoliberalni faktor koji funkcioniše uspešno na tržištu, operisan ikakve kritike. Stoga je veliki broj umetničkih radova danas samo dekoracija na tržištu ili trenutno uspešna marketinška strategija. Većina radova demonstriraju moć tržišta i dodvoravaju se tržištu, oni jesu indikator moći kapitala i neoliberalnog sistema, ali u isto vreme oni nikako nemaju didaktičku i emancipatorsku poruku, niti nose bilo kakav aspekt otrežnjenja. Ovakvi radovi su dekoracija i investicija za bogate špekulante. Umetnici koji žive u Republici Srbiji velikom većinom jesu isključeni iz svetskih špekulantskih sitema tržišta umetnosti i jesu veoma marginalizovani. Umetnici u Srbiji kukaju i plaču da ne postoji tržište umetnosti koje bi pokrenulo umetničku produkciju. Naš odgovor na sve ovo je prilično diverzan jer smatramo da samo tržište ne može da čini umetnost. Umetničko delo nije lepa stvar koja ukrašava dom kolekcionara ili bogataša, umetničko delo dekonstruiše pozicije moći i prikazuje stvarnost.

 

 

***

Pročitajte intervjue i sa ostalim sudionicima okruglog stola Bez anesteziije - Natašom Bodrožić, Majom ĆirićMilenom Kosec i Igorom Toševskim. Intervjue možete pročitati i na portalu Seecult.org.


Objavio/la admin [at] kulturpunkt.hr 21.01.2010