Filmovi s porukom | kulturpunkt

Kulturoskop Intervju

<

Filmovi s porukom

Angažirani film i filmovi o ljudskim pravima okosnica su beogradskog festivala Slobodna zona. Više o svemu govore selektori festivala Branka Pavlović i Rajko Petrović.

Razgovarala: Vesna Pažin

U Beogradu je u prvoj polovini studenog održana peta Slobodna zona, jedna od najpopularnijih filmskih manifestacija u Srbiji, koju je kao festival angažiranih, odnosno filmova o ljudskim pravima, 2005. pokrenuo Kultirni centar REX, a koja se do danas razvila u pravu (malu) instituciju s cjelogodišnjim programom, turnejom s filmovima po Srbiji te kampom za srednjoškolce.

Slobodna zona se ove godine prvi put, osim u Dvorani kulturnog centra Beograda, održavala i u Kinu Balkan, a u šest dana prikazano je 28 dugometražnih filmova, 12 igranih i 16 dokumentarnih, među kojima i O Eli Asghara Farhadija, Djevojka s iskustvom Stevena Soderbergha, Opasne tete Kim Longinotto, Oluja Hansa-Christiana Schmida, Sretna zemlja Gorana Devića i Somers Town Shanea Meadowsa. Izabrali su ih montažerka Branka Pavlović i redatelj Rajko Petrović, koji su taj posao preuzeli od prošlogodišnjeg selektora Srđana Keče, odnosno Marka Popovića, koji je odlučivao o filmovima na prva tri izdanja.

S Brankom i Rajkom, ovogodišnjim selektorima koji su i prije radili na festivalu, razgovarali smo o Slobodnoj zoni, ali i općenito o razlikama između angažiranog i propagandnog filma, suradnji s televizijama, rezultatima angažmana...

KP: Samo je naizgled jednostavno definirati angažirani film; kako vi određujete koji je film angažiran i hoćete li ga uvrstiti u program; je li vam presudna filmska kvaliteta ili angažiranost?

B. P.: Bitno nam je i jedno i drugo. Želimo da to budu prvenstveno dobri filmovi, ali koji imaju i snažnu poruku, koji se bore protiv apatije, zalažu se za solidarnost... U katalogu prvog festivala Marko Popović je napisao kako je vreme da Srbija shvati da je deo nekoga sveta, da se ljudi, kad pogledaju filmove iz Južne Afrike ili Indonezije, prepoznaju u njima, kao i da vide da je neko spreman da se angažuje, da pet godina radi na jednom filmu. Naravno, mi želimo da ti filmovi budu i vizuelno zanimljivi. Poput ovogodišnjeg filma Zaliv, o masakru delfina u Japanu, koji izgleda fantastično, snimljen je fenomenalno, soderbergovski; važno nam je i da su filmovi komunikativni, kao dokumentarac Kako se kuvala istorija, na koji je publika umirala od smeha... Ali, uvek krećemo od toga da je to festival filmova o ljudskim pravima, koliko god je to širok pojam.



KP: Ove godine nema srpskih filmova na festivalu?

B. P.: To je baš zato što nam je autorski film važan. Ima i kod nas dobrih filmova angažovanih, ali ne puno, a i često budu premijerno prikazani na drugim festivalima.

R. P.: Ove godine smo razmatrali dva filma da bismo ih stavili program. Jedan je Ordinary People, ali su producenti odlučili da ga prikažu premijerno na drugom festivalu, a drugi film Želimira Gvardiola o generalu Vladimiru Trifunoviću. Trifunović je sa hrvatske strane optužen za zločine na 15 godina zatvora, Srbi su ga optužili za veleizdaju, a čuo sam i da mu Slovenci nameravaju odvaliti 15 godina. To je odlična priča, važna zbog toga što može da pokaže kako netko tko se u ratnim uslovima povede za univerzalnim vrednostima, humanističkim, ispada idiot, nepoželjan i s jedne i sa duge strane.  Gvardiol je iskusan reditelj, napravio je odličan dokumentarac, ali je film već imao premijerno televizijsko prikazivanje na TV B92.

KP: Na ovogodišnjem Zagreb film festivalu prikazan je serijal propagandnog filma, koji je izazvao poprilične polemike. Kako razlikujete angažirane i propagandne filmove, i da li biste uvrstili na program Zone i neki propagandni film, ako "navija" za "dobru stvar"?

R. P.: Mislim da je motivacija u prvom momentu jako bitna: kad pogledamo neki film, vidimo da li neko zaista ima ličan odnos prema temi, ili je deo jedne šire ideologije, kojoj samo daje svoj doprinos veličajući je. S druge strane, mada nas je Leni Rifenštal ubedila da propagandni film može kinematografski biti fantastičan, što je paradoks o kojemu se i dan danas priča, i uvijek će se pričati, meni su propagandni filmovi i oni koji pokušavaju da budu angažovani, a ne vidim da su u kinematografskom smislu opravdali što su uzeli da se bave nekom temom. Forma ne prati priču, pa vidim da nas reditelj obmanjuje.

KP: Nije li još gore kad nas netko dobro obmanjuje?



R. P.: Naravno da je gore, opasnije je.

KP: Može li se dogoditi da propagandnim filmovima nazovemo one s čijom se ideologijom ili svjetonazorom ne slažemo, a angažiranima one s kojima se slažemo? Ili je najbitnija razlika u emociji koju ti filmovi imaju?



R. P.: Najiskrenije, ne volim uopšte da se bavim definicijom angažovanog filma, zato što uvek nakon toga imam osećaj da sam rekao neku banalnost, da to maši baš ono što oni jesu, izgubi se ta vrsta punoće, složenosti koju nose sa sobom. Ali film za koji mislim da je propagandni ne bih stavio na program.

B. P.: Autorski moment meni je najbitniji: i sama, kad montiram, uvek idem na emocije, pitam se da li ja verujem  u tu priču; svesna sam koliko autor može da manipuliše, koliko svesno može da se utiče na ljude, ali publika to oseća; ja imam poverenja u publiku: ljudi osete iskrenost, čak i ako nešto nije direktno njima upućeno, ili vezano uz neku njihovu situaciju. Ali, za mene je najvažniji kriterijum angažovanog filma da li on može da nas pokrene na neku akciju, pitam se koji je rezultat gledanja tog filma.

KP: Gotovo sve projekcije u dvorani Kulturnog centra Beograd i kinu Balkan bile su pune. Mislite li da je to dovoljno za neke značajnije akcije i promjene u društvu? Surađujete li s televizijom?

R. P.: Mi redovito imamo i ciklus filmova na televiziji. Film koji pobedi po glasovima publike, otkupimo za televizijsko prikazivanje. Zavisno od situacije – jer,  mi smo projekt koji se nezavisno financira, uspevali smo da otkupimo i po tri, četiri ili pet filmova koje najprije prikažemo po gradovima u Srbiji, a onda i na televiziji, na B92 i na RTS-u, i to u  možda za film i najboljim terminima od 21-22 sata. Situacija je teška i komplikovana, ali Slobodnu zonu sigurno bije glas da ima mladu i pametnu publiku i da se tu prikazuju dobri filmovi te je onda automatski to preporuka za urednike.

KP: Mislite li da imate već i neke konkretne rezultate?



R. P.: Ne znamo da je neko proizveo neku konkretnu akciju iz ovoga, ali mislimo da festival ima svoju funkciju. Slobodna zona se širi, ima sve više publike - već to je nekakav znak da nekog pomaka ima, da je neki ciklus od četiri godine dao rezultate. Mislim da bi Beograd i Srbija bili baš uskraćeni za jednu priliku da vide ovakve filmove da nema festivala. A pretpostavljam i da oni koji su angažovani na raznim stvarima dođu ponekad u neku kritičnu situaciju i krizu, i verovatno filmovi mogu na njih i malo terapeutski da deluju.

B. P.: Da, da ljudi vide da angažman može i da upali: meni se jako dopalo kad je Klaudija Tosi rekla u povodu  filma Mostar Junajted da misli da nije potrebna sad neka ogromna hrabrost, i da su heroji neki posebni ljudi, nego da jedna osoba ima barem malo hrabrosti, barem zrnce, da prenese na neku osobu, pa opet na neku drugu, i vremenom će se nešto promeniti. Možda je to suviše idealistički, ali ja verujem u takvo nešto, pogotovu kada vidim koliko su fenomenalna deca koja dolaze na naš kamp: troje od njih sad su i upisali Akademiju.

Objavio/la admin [at] kulturpunkt.hr 23.11.2009