Hrvatsko-srpski književni odnosi za neznalice | kulturpunkt

Kulturoskop Intervju

<

Hrvatsko-srpski književni odnosi za neznalice

O trenutnom stanju na srpskoj književnoj sceni, književnim časopisima te odnosima hrvatske i srpske književnosti govori Vladimir Arsenić, književni kritičar.

Razgovarao: Jerko Bakotin

Pred desetak dana gost književnog Zagrijavanja u knjižnici Bogdana Ogrizovića bio je Vladimir Arsenić, jedan od prodornijih srpskih književnih kritičara. Arsenić već nekoliko godina redovno prati regionalnu književnu scenu te je pisao kritike u beogradskom listu Danas, za časopise Rez, Think Tank, Čitalište i internet portal plastelin.com, od 2009. redovno objavljuje na portalima e-novine i booksa.hr. Od 2007. godine radi u Gradskoj narodnoj biblioteci Žarko Zrenjanin u Zrenjaninu, ali i kao urednik istoimene izdavačke kuće te književnog časopisa Ulaznica. Objavljivao je poeziju u Ulaznici, Mostovima, Pečatu, Betonu i Tisi, član je redakcije ulcinjskog časopisa Plimaplus, dok je 2008. i 2009. bio selektor tuzlanske nagrade Meša Selimović za područje Srbije.

S obzirom na sve navedeno, Arsenić je zaista prava osoba za razgovor o književnoj sceni Srbije, ali i čitave regije te o vezama hrvatske i srpske književnosti – naročito ako uzmemo u obzir da je u Zagrebu sudjelovao na tribini na kojoj se govorilo o prirodi, opsegu i dosegu razmjene između hrvatske i srpske književnosti nove generacije.

 

KP: U Hrvatskoj se posljednjih godina tiska sve i svašta - od sjajnih do katastrofalnih djela. Kakvom ocjenjujete srpsku književnu produkciju posljednjih nekoliko godina? Koje pisce bi izdvojili te koji bi bili dominantni poetički, ali i ideološko-tematski modeli?

V. A.: U Srbiji također svako može sve da objavi. Postoji čuvena edicija koju ja nazivam "Sam platio", a koja se sastoji od toga da čovek izdavaču plati novac, a ovaj mu objavi knjigu i zalepi vlastiti brend. Što se "normalne" produkcije tiče, mislim da je za pretprošlu godinu NIN-ov žiri imao 130 romana u širem izboru, što je ogromna produkcija za jezik kojim govori osam miliona ljudi. No, među njima je veoma malo dobrih, u prošloj godini bi mogao da izdvojim svega pet – šest romana, a za sad se čini da će 2010. godina biti bolja. Na prvo mesto izdvojio bih Mirjanu Đurđević s romanom Kaja, Beograd i dobri Amerikanac, zatim Zvonka Karanovića s Tri slike pobede, delom koje dovršava trilogiju Dnevnik dezertera, tu su Šaht Andrije Matića te Sedam strahova Selvedina Avdića koji se istovremeno pojavio u Srbiji i Hrvatskoj u Algoritmovim paralelnim izdavačkim kućama. Također, imamo i donekle zanimljivog premda ne baš najboljeg Predraga Crnkovića s romanom Uvod u srpsku književnost s jugoslavenskim književnostima, riječ je o autoru koji je za Beograd za pokojnike u Zagrebu dobio VBZ-ovu nagradu. Ovu godinu će obilježiti zaista izvanredan roman Sretena Ugričića pod naslovom Neznanom junaku, objavljen je i Split Slavoljuba Stankovića – roman koji mi se lično ne sviđa mnogo, ali je interesantna, jako dobro tempirana saradnja s Hrvatskom. Istovremeno je izdan u Zagrebu i Beogradu, a prva promocija urađena je u Splitu. Treba ih podržati, mada se meni mnogo više sviđa Slavoljubov prvi roman The Box. Svejedno, vredi pomenuti Split, pa čak i pročitati. 

Značajno je da se prošle godine nakon beogradskog Sajma knjiga formirala grupa P-70, odnosno Proza na putu ili, kako ih ja zovem, "Proza na prutu". Riječ je o grupi pet-šest mlađih pisaca koja se ponovno okrenula određenim nacionalnim vrednostima i približila nacionalističkim strujama. Naravno, odmah je izvršena polarizacija – izuzetno agresivno su krenuli na grupu koja je formirana oko Betona i sam Beton, a ja volim da kažem da pripadam toj grupi. Pre svega je reč o ideološkim sukobima, dok je književno u drugom planu. Mnogo džumbusa nastalo je oko predstavljanja Srbije na lajpciškom sajmu. Naime, Srbija je 2011. godine zemlja – gost pa je ova godina iskorištena za promociju. Ministarstvo kulture je finansiralo određene pisce, određene nije te su neki otišli tamo o tuđem trošku i napravili zaista veliki korak u predstavljanju Srbije u svom njenom šarenilu i raznolikosti. No to nije zasluga Ministarstva, nego Fondacije Heinrich Böll, zahvaljujući kojoj je uspelo predstaviti Beton i festival Kikinda short. Bilo je oko te priče mnogo polemike u novinama i mislim da su ti sukobi nešto šta će obilježiti srpsku književnost u narednom razdoblju. Da citiram urednika Fabrike knjiga Dejana Ilića, taj sukob odvija se oko odnosa prema devedesetima i odnosa prema ratu. Mislio sam da je to iza nas, međutim, otkad je Vladimir Kecmanović objavio knjigu Top je bio vreo mnogo toga se uzburkalo, stvorena je jaka podela na one koji su za i one koji su protiv, osobno sam bio vrlo protiv. To može da se markira kao točka razdora, mada on postoji i pre, no oko toga su se formirali različiti tabori.

 

KP: Da li je taj ideološki rascjep u srpskoj književnosti samo logična posljedica raskola u društvu?

V. A.: Književnost jeste ono što je Marx zvao nadgradnja, ali na neki način jest i deo baze. Kulturni modeli uslovljavaju naše ponašanje, a zatim se ponovno reprodukuju. Neminovno je da su podele u književnosti zasnovane na ideološkim i političkim podelama koje postoje u samom društvu te se odslikavaju u politici koju vodi vladajuća stranka i opozicija. Svi pisci na neki su način povezani s određenim centrima moći, uključujući i Beton. Ne treba od toga bežati, svako ko deluje u društvu deluje politički. Saša Ilić tako je trenutno predložen od strane LDP-a da bude u savetu Sajma knjiga. Mislim da on nije njihov član, ali na neki način jeste povezan – ne za njihovo delovanje kao stranke, ali za ideologiju i program svakako jeste.

 

KP: Rekli ste da je to u drugom planu, no postoji li između tih grupa ipak nekakva razlika u poetikama?

V. A.: Poetička podela nije jasna. Postmodernistički pristup koji je bio karakterističan za srpsku književnost u devedesetima i koji su progurali pisci generacije oko Svetislava Basare, Davida Albaharija i Gorana Petrovića - znači ljudi koji su se malo ugledali na Milorada Pavića, a malo kupili ono šta se dešavalo u svetskoj književnosti – ta poetika je relativno napuštena. Ne potpuno, ali mlađi autori mahom se baziraju na nekoj realističkoj, odnosno mimetičkoj prozi. Tako da nema velikih razlika između pristupa književnosti Saše Ilića, možda najizrazitijeg predstavnika grupe oko Betona i svakako najboljeg romanopisca u toj skupini te grupe P-70 kojoj pripadaju Kecmanović, Slobodan Vladušić ili Dejan Stojiljković.

 

KP: Hrvatski pisci objavljuju dosta svojih knjiga u Srbiji. Da li ih se percipira kao stranu ili kao susjednu književnost te koliko srpska i hrvatska književnost utječu jedna na drugu? Na tribini ste rekli da uočavate mnogo veće napetosti unutar srpske scene nego li između srpskih i hrvatskih pisaca. Nije li to baš zato što jedna drugu percipiraju kao strane? Unutar hrvatske književnosti postoje jasno isprofilirane ličnosti koje drže pozicije između kojih postoji polaritet baš zato što se smatra da te ličnosti pripadaju jednoj zajednici koja vodi neku polemiku, dok sa srpskom književnošću te polemike nema ili je mnogo blaža. S druge strane, iz čitanja eseja Mirka Kovača, čini se da su se srpski i hrvatski pisci tijekom Jugoslavije polarizirali unutar jedne zajednice?

V. A.: Tada je bilo mnogo jednostavnije, postojalo je jedinstveno tržište pa je bilo normalno da postoji i ta zajednica. Danas se ipak radi o dve različite države, bez obzira šta ja zaista mislim da će se u nekoj perspektivi, za trideset, pedeset ili sto godina na tu književnost gledati kao na jednu. Ona na neki način jeste jedna – povezana je jezikom bez obzira zvali ga srpski, hrvatski ili politički korektno BHSCG, onim što se u staroj Jugoslaviji zvalo hrvatsko-srpski ili srpsko-hrvatski, jedan jezik s dijalektološkim, ali ne i jezičkim razlikama. Hrvatski pisci zaista su izuzetno prisutni u Srbiji, možda čak prisutniji no srpski u Hrvatskoj, iako mi se čini da dolazi do nekog izjednačenja. Mnogi ljudi razmišljaju o srpskoj književnosti kao nacionalnoj, s čime se ne slažem, jer smatram da je pojam nacionalne književnosti, posebno gledan na balkanskom tlu, jako uzak i s njim se uopšte ne bi moglo operisati. Ti ljudi jako su frustrirani činjenicom da ne postoji reciprocitet u uzajamnoj prisutnosti pisaca. Lično me to ne dira, mislim da su hrvatski izdavači prosto napravili jedan proboj na srpsko tržište, dok srpski to nisu učinili u Hrvatskoj, ne znam zašto. Ne možete prenebregnuti činjenicu da je Miljenko Jergović jedan od najčitanijih pisaca u Beogradu, da su Mandić, Perišić i Tomić izuzetno čitani, kao i Boris Dežulović koji je neko vreme živeo u Beogradu. Dosta naslova se preuzima, dakle ne samo ono što rade VBZ, Profil ili Algoritam. Na primer, izdavačka kuća Rende preuzima hrvatske pisce i kupuje prava te ih objavljuje u vlastitom izdanju. Prisutni su gotovo kao da su iz domaće književnosti, naravno, ipak nisu u tolikoj mjeri prihvaćeni s marketinške i ideološke strane. U svojim kritikama u jednakoj meri pišem o bosanskim, srpskim, hrvatskim i crnogorskim piscima. Unutar tih književnosti postoji toliko polemika, poetičkih bliskosti i sukoba. Pravi sukob u živom smislu vodi se baš na književnom nivou, dok se unutar nacionalne književnosti on odvija na ideološkoj razini. Unutar srpske književnosti jeste veća polarizacija, dok u odnosu s hrvatskom nema ideoloških sukoba, ali ima poetičkih diskusija i rasprava. Na tom nivou bi, što se književnosti tiče, dijalozi zaista i trebalo da se vode.

 

KP: Pod pretpostavkom da je zaista tako, koji bi bili razlozi za manju prisutnost srpskih pisaca u Hrvatskoj?

V. A.: Kvantitativno ne bih mogao to da izrazim, nemam pojma da li je zaista i koliko prisutan recimo Vladimir Arsenijević, iako je njegov roman Predator izašao prvo u Zagrebu a tek potom u Beogradu za Samizdat B92. Uzeo sam ga za primjer jer je to zaista izvanredan roman, uz to nadnacionalan, nacije kao takve se uopšte ne tiče. Naravno, u nekim tačkama tu ima i Srbije i Hrvatske i Bosne i Kosova, no mogao bi da prođe svugde u svetu i da bude jednako dobro napisan na engleskom, mađarskom ili svahiliju, čita se van nacionalnog ključa i mislim da je Arsenijević to s pravom uradio. Čuo sam od njega da se nije bog zna kako prodavao, no donekle je prisutan, piše za srpske Novosti, član je žirija VBZ-ove nagrade, radi za hrvatsku firmu... On jeste poseban slučaj, ali recimo Profil je preuzeo Kecmanovićev roman, a sledeći će izaći za beogradski Profil, šta znači da će se automatski naći u Profilovim knjižarama u Zagrebu i drugim gradovima. Također, antologija tekstova iz Betona, naslovljena Antimemorandum-dum također je izašla za beogradski VBZ. Imamo slučaj Crnkovića koji je dobio najveću nagradu za neobjavljeni rukopis na teritoriji bivše Jugoslavije, Filip David je u Frakturi objavio San o ljubavi i smrti, u istoj kući izašao je izbor iz poezije Zvonka Karanovića Tamna magistrala. Mislim da je Milena Marković u pregovorima, spomenuli smo Slavoljuba Stankovića, Naklada Ljevak upravo treba da objavi knjigu beogradskog pisca Bože Koprivice, a Avdić je jednako prisutan u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni. Ne razumem tu frustraciju srpskih književnih mešetara koji zaista jako pate zbog toga što nisu više prisutni u Hrvatskoj. Očigledno ne zadovoljavaju određene tržišne uslove i uslove publike koja u Hrvatskoj postoji i koja traži tu vrstu tekstova. Veze se šire, a dobra knjiga nađe svoj put do čitaoca gde god da je. Razloga za frustracije nema, iako one postoje jer određeni ljudi nisu zadovoljni statusom koji imaju u Hrvatskoj, a misle da recimo Jergović ima previsok status u Srbiji. Ispričavam se svima koji to misle, ali očigledno on zadovoljava potrebe i interese čitalačke publike u Srbiji.

 

KP: Jedan od projekata koji su potpomogli dijalog i konstruiranje zajedničkog simboličkog polja su Booksine Kritike, projekt na kojem i vi surađujete. U Hrvatskoj se dosta govori o propasti književne kritike, kakva je situacija u Srbiji kad govorimo o mainstream medijima?

V. A.: U svim velikim novinama – u Politici, Danasu, Blicu, čak u Večernjim novostima postoje kulturni dodaci odnosno podlisci. U Politici izlazi subotom, u Večernjim sredom, u Blicu književni podlistak izlazi nedeljom, u Vremenu i NIN-u redovno izlaze kritički tekstovi koje pišu Teofil Pančić, Tihomir Brajović i drugi, tu je Internet portal e-novine za koji ja pišem, zatim novi portal malenovine.com te, naravno, Beton u kojem svakog drugog utorka izlaze tekstovi različitog sadržaja, što je relativno često u odnosu na književne i specijalizovane časopise. Dakle, kritike ima, pitanje je kakvog je ona kvaliteta. Ja ne bih da ulazim u to, svako zna šta piše i za koga ili protiv koga radi i radi li to čista srca ili iz određenih interesa. Meni se čini da su zahvaljujući Betonu i određenoj dekonstrukciji književenih mitova i legendi stvari počele da se pomiču i da su kritičari sve više nezavisni. Zaista smatram da Tijana Spasić, koja je mene nasledila u Danasu, radi odlične stvari, spomenuo sam Pančića i Brajovića, Saša Ćirić piše kritiku za Beton, Booksu, za zagrebačke Novosti, za male novine... Ima ljudi koji se ozbiljno bave kritikom, naravno, pisci bi hteli da im izlaze gomile recenzija u gomili mainstream medija, no problem je što te gomile mainstream medija nema. Postoji specijalizovana emisija za književnost na državnoj televiziji koja ide samo jednom mesečno, ali i tamo ima sasvim dobrih kritičkih osvrta. Na neki način produkcija se pokriva, ne u potpunosti niti je to moguće. Čak i da pišem isključivo o srbijanskoj književnosti, a pišem isključivo o prozi, ja ne bih mogao da u 52 nedelje popunim sto romana, jednostavno po sili fizike ne bi bilo moguće postići da se svi kritički obrade. Pisci su nezadovoljni s te strane, a kritičari zato jer su potplaćeni ili neplaćeni. No pokrenuo se dijalog, sukobi su zdravi za književnost kakvi god bili, u odnosu na devedesete to svakako podiže nivo.

 

KP: A što je sa specijaliziranim književnim časopisima?

V. A.: Što se tiče časopisa za književnost, problem je šta oni nemaju redovnost izlaženja, osim Polja i Koraka koji izlaze dvomesečno. Sve ostalo je zavisno o državnom finansiranju, koja na rečima pomaže, ugovori se sklapaju, a sredstva se vide tek krajem godine. Situacija je zaista dosta loša i zbog toga ta kritika nema svoju težinu jer ona ne može da prati književnost. Knjiga izađe, prođe i tek onda se sa velikim zakašnjenjem pojavi kritika u nekom časopisu. Nisu ni svi časopisi na istom nivou – Polja, Koraci, Severni bunker, Povelja, Gradina i Ulaznica imaju neki nivo dobrog časopisa. Ima ih još dosta, kao što su Trag, Braničevo te još neki koji nisu na tom visokom nivou. Redakcije su dosta skupljene bez neke formirane kritičke svesti, zbog toga možda nisu toliko kvalitetne. Na kraju krajeva teško je napraviti kvalitetni književni časopis ako se ne okrenete regionu, kao što čine Ulaznica i Polja, jer ne možete skupiti normalan časopis samo od srbijanske književnosti. Može jedan ili dva broja godišnje, no ako uzmete u obzir da pedeset dobrih tekstova otpada na Korake, Gradinu, Severni bunker i Povelju, na kraju ostaje na tome da svako izda po jedan broj. U mnogim časopisima, uključujući Ulaznicu, ima nejednakog nivoa, prosto nema dovoljno kvalitetnih tekstova ukoliko se ne okrenete regionu. S druge strane jako malo para ima pa ljudi nisu spremni da pišu, situacija je dosta slična kao i u Hrvatskoj.

 

KP: Zanimljivo je da radite u knjižnici u Zrenjaninu, koja ima vlastitu izdavačku kuću i vlastiti književni časopis. Čini se da je u Srbiji situacija s književnim časopisima prilično disperzna?

V. A.: Nisam potpuno siguran u tačnost podataka, no mislim da je u svakom gradu većem od trideset hiljada stanovnika postojalo nešto šta se zvalo "književno prosvetna zajednica". Dakle pisac dođe ujutro u komitet, razmota burek i piše. To je priča Srđana Tešina, ali je potpuno tačna. U tim zajednicama nicali su književni časopisi, tako je Ulaznica započela davne 1967. godine, tako su i drugi počeli sem nekih koji imaju zaista dugu tradiciju, kao što je Letopis Matice srpske. To je razlog da postoji veliki broj časopisa, a vremenom su – u zavisnosti od toga kako je koji grad stajao s novcima te ko je stajao na čelu redakcije, da li je taj neko mogao da izvrši određeni uticaj i prikupi veliki broj kvalitetnih tekstova – ti časopisi izrasli su u nešto kvalitetnije ili manje kvalitetno, pa su se ljudi njima okretali. Kragujevački Koraci postoje veoma dugo, imali su iza sebe jaku potporu grada i biblioteke i uspeli su da održe dosta visoki nivo, Polja također s time da je oko njih bio koncentrisan čitav jedan novosadski kružok pisaca, među njima Vojislav Despotov, Vujica Rešin Tucić, Laslo Blašković stariji i mlađi, Laslo Vegel... Severni bunker imao je tu sreću da ga pokrene Srđan Tešin koji je jedan od osnivača Lit.Kona, dakle čovek koji ima odlične veze s regionalnom književnošću i koji ima određeni značaj, pa zbog toga može da napravi dobar časopis, zajedno s odličnom mlađom ekipom ljudi kao što su Srđan Srdić, Mića Vujčić ili Marijana Kukić. Dakle, ljudi su se vratili u provinciju, a tamo su se pojavili neki mlađi glasovi koji uspevaju da guraju te časopise – u Kragujevcu Mirko Demić, u Novom Sadu Laslo Blašković, Alen Bešić i drugi, u Kikindi Tešin, u Kraljevu Goran Petrović – o kojem nemam dobro mišljenje, ali svejedno, čovek radi posao u Povelji. Branko Kukić je vodio Gradac u periodu kad je taj časopis bio izuzetno značajan, u Zrenjaninu radimo Mića Vujćić, Goran Lazičić i ja... To bi bili uzroci decentralizacije, ali nije da u Beogradu nema časopisa. Recimo, Beogradski književni časopis, koji je ostatak Književne reči iz devedesetih, isto je značajan časopis. Tu je i Think Thank iz Leskovca koji ima i svoj književni festival Think Thank Town. Došlo je do nekog razumevanja, bez obzira koliko su mala sredstva. Ove godine Ministarstvo kulture uspelo je da nekako bratski podeli kolač tako da su svi dobili ponešto. S druge strane bogati gradovi mogu da potpomažu časopise.

 

KP: Na koji način preživljavaju male izdavačke kuće kao što je vaša Gradska narodna biblioteka Žarko Zrenjanin?

V. A.: Mali izdavači koji se ne nalaze u Beogradu su poslednjih nekoliko godina u dosta kritičnoj situaciji, koliko vidim slično je i u Hrvatskoj. Stvari su vrlo crne, stvari uvek u magičnom krugu izdavač – distributer – knjižar na nekoj karici pucaju, nema novca i svi su svima dužni. Državna potpora za male izdavače, pogotovo za državne kao što smo mi, ove godine je izostala. Ne znam što će biti s našom izdavačkom produkcijom, ona će morati da se svede na minimum. Lično verujem da će se produkcije kao što je naša polako ali sigurno gasiti. S jedne strane to je u redu, odlučili smo da postavimo stvari tržišno, no tržište u Srbiji uopšte ne postoji. S druge strane nije u redu zato što se neće izdavati knjige koje nisu profitabilne. 


Objavio/la admin [at] kulturpunkt.hr 07.06.2010