Integracija nevidljivih mora biti imperativ | kulturpunkt

Kulturoskop Intervju

<

Integracija nevidljivih mora biti imperativ

Dejan Petrović, projektni menadžer Nagrade za društvenu integraciju koju dodjeljuje Zaklada Erste govori o svim aspektima ovog projekta.

Razgovarala: Dea Vidović
  • A
  • +
  • -
KP: Zašto je Zaklada Erste pokrenula Nagradu za društvenu integraciju? 

D. P.: Kada sam došao u Fondaciju započeo sam s ovim projektom kao idejom. Došao sam iz NGO sektora i ono što mi je uvek nedostajalo je da me neko prizna i kaže mi da sam posao dobro obavio. Međutim, to uglavnom niko nikada ne radi, čak ni donatori koji daju pare misle da su time sve obavili. Smatram da priznanje jako puno znači. Zapravo smo Nagradu započeli s idejom da promovišemo organizacije koje se bave društvenom integracijom. Imali smo dva cilja. S jedne strane smo željeli kreirati prostor da organizacije budu vidljivije, a s druge strane smo hteli da podignemo svest šireg građanstva o neophodnosti društvene integracije. Naše društvo se ne može dalje razvijati ukoliko se ne integrišu i oni koji su na marginama društva. 


KP: Nagradu ste pokrenuli kao pilot projekt koji ste proveli u četiri zemlje – Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srbiji i Sloveniji. Zašto ste projekt započeli s navedene četiri zemlje i na koji način se projekt proširio na sada već dvanaest zemalja? 

D. P.: Počeli smo s relativno malim fondom u regionu bivše Jugoslavije, jer sam ja vodio Nagradu i bilo mi je mnogo lakše da počnem s projektom u regionu gde znam ljude i gde mnoge stvari mogu lakše da obavim. Kada smo nakon pilot projekta shvatili da je sve dobro prihvaćeno, da su se organizacije u velikom broju odazvale na poziv i kada smo posle s njima krenuli da radimo, onda smo odlučili da sledeće godine projekt proširimo i na ostatak bivše Jugoslavije i Rumuniju. Ove godine smo uključili još četiri zemlje – Češku, Slovačku, Mađarsku i Moldaviju. No, sad se postavlja pitanje - šta dalje? Lično sam na nekoj prekretnici u razmišljanju gde treba stati. Pritom naravno ne mislim na ukidanje Nagrade, nego na to da stanemo s povećavanjem broja zemalja. Mislim da ćemo se zadržati u ovom regionu i da ćemo uključiti još eventualno dve-tri zemlje – Austriju u kojoj nam je sedište te Bugarsku i Albaniju. Nagradni fond bi trebao da ostane isti ili možda malo veći. Osim toga, stalnim uključivanjem novih zemalja otežava se i direktni rad s organizacijama, jer ih je sve više i onda je teže raditi jedan na jedan. A upravo spomenuti direktni rad s organizacijama je ono na što se ponosimo – mi smo jedna od retkih Fondacija koja ima vrlo direktan i blizak kontakt s nevladinim organizacijama s kojima radimo. 


KP: Kako ste odlučivali o zemljama koje ćete uključiti u projekt? 

D. P.: Imamo jedan vrlo jednostavan princip – reč je o zemljama u kojima je i sama Fondacija prisutna. Kao najveći pojedinačni vlasnik deonica Erste grupe smatramo da je naša obaveza da sredstva koja su kroz rad Erste Banke iz tih zemalja izašla, potom vratimo u te zemlje kroz projekte koje Fondacija sprovodi. Smatrali smo da ne bi bilo u redu da te pare utrošimo u nekoj zemlji gde nas nema, nego da potrošimo i uložimo sredstva u region gde smo vrlo aktivni. 


KP: Budući da je na natječaj u ovom trećem ciklusu pristiglo ukupno 1850 prijava iz dvanaest različitih zemalja, je li moguće uočiti neke razlike između projekata po zemljama? 

D. P.: Još nemam tako dobar uvid u rad organizacija u Češkoj, Slovačkoj i Mađaraskoj, jer je aplikacioni proces jedna stvar, a druga je kad se ode na teren i priča s ljudima. Mislim da postoje problemi koji su zastupljeni u svim zemljama, ali postoje i problemi koji su specifični za određene zemlje. U Rumuniji je npr. specifičan problem dece koja ostaju sama po kućama jer njihovi roditelji odlaze u inostranstvo na rad. To u zemljama bivše Jugoslavije nije slučaj, barem meni nije poznato da deca ostaju sama i da stariji brat od 13 godina i njegova sestra od 6-7 godina žive sami, dok su im roditelji u Španiji ili Italiji. To je u Rumuniji vrlo čest slučaj što je veliki problem. U zemljama bivše Jugoslavije su problemi relativno slični, pri čemu je pristup izvođenju projekata vrlo interesantan - reč je o vrlo inovativnim i snalažljivim ljudima, dok recimo u Češkoj i Slovačkoj nema mnogo inovativnosti. 

Neva Tölle iz Autonomne ženske kuće Zagreb prima Nagradu za društvenu integraciju © Davor Konjikušić
KP: Na temelju kojih kriterija odabirete pobjedničke projekte? 

D. P.: U početku je ovo trebala biti Nagrada za inovativnost. Onda smo je promenili u Nagradu za društvenu integraciju, ali je inovativnost ostala jedan od glavnih faktora u biranju projekata. Ako imate sto organizacija koje se bave istom tematikom postavlja se pitanje kako izabrati i kako reći ovaj je projekt bolji od drugih? Tu je za nas inovativan pristup od presudne važnosti. Također nam je važan i način na koji se radi s korisnicima, zato što se vrlo često radi s korisnicima kojima se daje usluga, ali se oni ne uključuju u sam rad na projektu. A mi se trudimo da promovišemo uključivanje samih korisnika u rad na projektima. Važna nam je i održivost čitave organizacije i projekta, jer lepo je ako imate veliku ideju, ali ako niste smislili način na koji ćete način sve to da održite, onda je to malo problematično. To su neke glavne odrednice kada se biraju projekti. No, mi se prilagođavamo. Naime, ovaj se projekat promenio 200% otkako smo počeli da radimo. Moramo da se prilagođavamo. Mi učimo isto od nevladinih organizacija i na osnovu toga menjamo ovaj projekat.  

 

KP: Nagrada za društvenu integraciju nije zamišljena samo kao novčana nagrada. Na koje sve načine pokušavate pomoći organizacijama u njihovom radu?  

D. P.: Kada smo počeli prvo smo hteli promovisati nevladine organizacije. Većina tih organizacija su male ili srednje veličine i one nemaju dovoljno ljudi da rade posebno PR, marketing i drugo, već dve-tri osobe rade sve. Onda smo videli da postoji ogromna potreba da im neko pomogne u samom promovisanju, pa smo odlučili da platimo PR agencije koje će s njima raditi. Dakle, mi platimo agencije a onda one besplatno rade s nevladinim organizacijama koliko god je potrebno. Iako mi svima nudimo ovu mogućnost ne koriste ju svi, nego samo one organizacije koje to žele. Mogu reći da je bilo dosta uspeha, jer je puno njih kroz promovisanje i intervjue na televiziji postalo mnogo vidljivije, a na osnovu toga su se otvorile i neke nove mogućnosti da prikupe sredstva za daljnji rad. Pored toga smo od prošlog ciklusa počeli da radimo na podizanju kapaciteta samih organizacija, tj. da im pružamo pomoć za podizanje kapaciteta. Tako smo organizovali radionice na temu društvenog preduzetništva, jer smatramo da je to budućnost u financiranju samog nevladinog sektora. Verovatno ćemo ove godine organizovati i neke radionice vezane uz social media pošto je i to jedan način da se promoviše ne samo organizacija, nego i čitava tematika. Organizovali smo i profesionalni PR trening za organizacije u kojima one prolaze jednodnevnu obuku – uče kako da se ponašaju ispred kamere, kako da daju intervjue, kako da pišu press release i slično. To su neke od radionica koje smo do sada radili, a u ovoj novoj grupi pobednika ćemo videti šta je njoj najpotrebnije, pa ćemo odgovoriti na te potrebe. 

Pored toga reagujemo i ad hoc na potrebe. Prve godine, kada smo tek počeli da radimo, zvali su nas iz beogradskog Centra za decu ulice i rekli nam da su ih izbacili iz prostora. Preko člana našeg odbora koji je u tom momentu bio u vladajućoj stranci u Srbiji uspeli smo da dođemo do gradonačelnika i da obezbedimo prostor koji nam je Grad dao. I u Crnoj Gori smo imali jedan slučaj kada je Marijana Mugoša, jedna od naših pobednica koja je slepa i ima psa vodiča, ostala bez posla. Naime, ona je radila u gradskoj upravi i gradonačelnik ju je izbacio na ulicu jer je došla sa svojim psom vodičem koji joj je neophodan za svakodnevni život. Kada se to dogodilo jako smo se angažovali, pisali smo pisma i Đukanoviću i Vujanoviću i svima koji su bili u crnogorskoj Vladi, a celu smo priču gurnuli i u medije. Na kraju je sud presudio u njenu korist i ona je vraćena na posao. Ne želim da kažem da je sve to bila naša zasluga, ali ako smo barem malo pomogli bilo bi dobro. U takvim situacijama smatram da mi kao Fondacija možemo da imamo veliki uticaj, jer  je nekoj organizaciji sigurno lakše kada iza nje neko stane. Lično se angažujemo da se stvarno poguraju te neke aktivističke stvari. No, to sve radimo od slučaja do slučaja, dakle nije urađeno planski. 


KP: Zašto ste odlučili Nagradu za društvenu integraciju dodjeljivati bijenalno? 

D. P.: Prva i druga nagrada nisu bile bijenalne. Počeli smo 2007, a Nagrada je dodeljena u februaru 2008. Te iste godine smo u septembru počeli s novim ciklusom. No, kako je bilo suviše blizu nismo imali vremena da radimo s organizacijama i da se fokusiramo na rad s pobednicima. Jednogodišnji ciklus je prekratak, jer puno vremena odlazi na organizaciju svega – prijavu i evaluaciju, pa nemamo vremena da se fokusiramo na sam rad s organizacijama. Tako smo odlučili Nagradu postaviti bijenalno, što će nam u ovom ciklusu omogućiti da direktno radimo s pobednicima od juna 2011. do septembra 2012. U tom ćemo se periodu usmeriti na rad s ovogodišnjim pobednicima, podizanju njihovih kapaciteta, ali i svesti stanovništva o važnosti društvene integracije. Dakle, da bismo uradili ono što smo obećali da ćemo da uradimo moramo da radimo svake druge godine. 


KP: Možete li nam opisati proces od raspisivanja natječaja do same dodjele nagrada? 

D. P.: Reč je o procesu koji se menjao. Drago mi je da nismo tvrdoglavi i da ne kažemo - evo to je ovako i nikako drugačije. Kada smo počeli da radimo unutar Fondacije su tri njena člana/zaposlenika čitali prijavnice. Shvatili smo da to nije najbolji način, pa smo sledeće godine formirali dve grupe koje su bile internacionalni žiri. Međutim, shvatili smo da ni ta internacionalna skrining grupa nije najbolji pristup, pa smo odlučili da osnujemo nekoliko skrining grupa po zemljama. Tako smo npr. imali posebne grupe za Mađarsku i Kosovo, dok smo zemlje bivše Jugoslavije u kojima se govore slični jezici grupirali u jednu zajedničku grupu koja je bila sačinjena od ljudi iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, i koja je onda čitala projekte. Tako je ove godine mnogo više ljudi bilo uključeno u celi proces. Kada su skrining grupe odabrale projekte, mi smo obišli 132 projekta i na terenu proverili postoje li ti projekti, da li rade onako kako piše u prijavi, da li rade više ili manje. S našim komentarima su odabrani projekti predani žiriju koji je odlučio o 31 pobedniku. Mogu reći da je ovaj pristup vrlo dobar, tako da smo u ovom ciklusu imali proces koji je već puno toga pokazao i pre nego što su projekti došli do žirija.  

Andreas Treichl, predsjednik Upravnog odbora Zaklade Erste, i dobitnici ovogodišnje Nagrade © Davor Konjikušić
KP: Nagrade su prvi put dodijeljene u Ljubljani, potom Bukureštu i sada u Pragu. Kako odabirete gradove u kojima će biti održana svečana dodjela nagrada? 

D. P.: Prve godine smo hteli ceremoniju da uradimo u Zagrebu, Sarajevu, Beogradu ili Ljubljani. Kako je Ljubljana tada predsedavala Evropskom unijom odlučili smo se za Ljubljanu, jer smo mislili da će to najviše da doprinose vidljivosti organizacija. Na žalost bilo je potpuno suprotno, jer se tada u Ljubljani održavao neki evropski samit i svi mediji su bili tamo. No, to su stvari koje ne možemo unapred planirati. Onda smo odlučili da pokušamo povezati našu banku s nevladinim sektorom. Ideja je bila da Erste bankama pokažemo šta se radi u zemlji u kojoj deluju, ne bi li se i one uključile u financiranje pojedinih organizacija. Najveće banke imamo u Češkoj, Slovačkoj i Rumuniji. Pošto je u prošlom ciklusu Rumunija bila uključena u Nagradu odlučili smo da kao najveća zemlja bude domaćin ceremonije, a ove godine, s uključivanjem Češke u Nagradu, da Prag bude grad domaćin. Sledeći grad domaćin će biti Beč, jer planiramo u nagradu uključiti i Austriju. 


KP: Hrvatska umjetnica Sanja Iveković idejna je autorica simbola Nagrade za društvenu integraciju. Radi se o statui ježa s kojom je moguće rukovati samo u rukavicama. Kako je došlo do ove suradnje i kako objašnjavate ovu simboliku ježa i rukavica? 

D. P.: Raspisali smo konkurs na koji smo pozvali pet umetnika iz nekoliko zemalja u regionu, a među njima i Sanju Iveković. Svi su napravili neke skulpture koje su bile manje-više već viđene, a Sanja čak nije ni napravila nagradu, nego je samo rekla svoju ideje – jež i rukavice. Nama je ideja bila odlična i zajedno s njom smo krenuli da je razvijamo. To je stvarno genijalan simbol koji prikazuje ono što se dešava na terenu. Kako je to sama Sanja Iveković objasnila - društvena integracija je vrlo bolna kako za one koji rade s njom, tako i za one koji gledaju sa strane. Ali ako se s njom rukuje pažljivo, ona može biti vrlo plodotvorna i nagrađujuća. Zato se nagrada daje i prima s rukavicama, jer je bez njih niko ne može primiti pošto je vrlo teška i bode. 


KP: Kako Zaklada Erste, nakon trećeg ciklusa, procjenjuje postignute učinke Nagrade za društvenu integraciju? Jesu li rezultati već vidljivi? 

D. P.: Mislim da sam dovoljno samokritičan kada je u pitanju Nagrada. Barem se trudim da budem, mada je teško biti sa svojim detetom. Smatram da možemo mnogo više da uradimo na podizanju svesti građanstva. Mislim da je to nešto na čemu moramo da radimo jako puno. Što se tiče rada s nevladinim organizacijama mi smo stvarno u bliskom kontaktu. Pomažemo ih financijski koliko možemo. Neke od njih i van ovog fonda koji im dajemo za nagradu. Mislim da bismo mogli mnogo više da radimo i mnogo više da organizujemo radionice za podizanje kapaciteta organizacija i to je nešto na čemu ću se angažovati u narednih godinu dana u cilju da to bude profesionalnije i mnogo više usmereno prema potrebama samih organizacija. Dakle, namera je u saradnji s organizacijama raditi pripreme, a ne uraditi radionicu i onda ih pozvati da dođu. Naime, kada smo radili radionicu društvenog preduzetništva imali smo neke organizacije koje nisu niti čule za tu tematiku, a neke su bile već daleko poodmakle u samom razvoju društvenog preduzetništva. Tako da je radionica bila negde u sredini i nije bila dovoljno interesantna ni jednima ni drugima što je bio problem. Znači, treba raditi s njima i treba izabrati grupu kojoj je to interesantno. Ne treba sve zvati na sve. To je nešto što smo naučili iz iskustva. Nemam ništa protiv toga da učimo na vlastitom iskustvu i radit ću na tome da to popravimo. 

*** 

U bloku o Nagradi za društvenu integraciju pročitajte izvještaj s dodjele u Pragu te razgovore s Andreom Feldmančlanicom žirija, Nevom Tölle iz Autonomne ženske kuće Zagreb, Srđanom Cvijetić iz Art radionice Lazareti i Moranom Komljenović iz Fade Ina. 

 

Objavio/la admin [at] kulturpunkt.hr 30.06.2011