Kultura izmiče logici tržišta | kulturpunkt

Kulturoskop Intervju

<

Kultura izmiče logici tržišta

Zagrebačka promocija nekoliko novih izdanja Fabrike knjiga, održana u Booksi, bila je povod za razgovor s glavnim urednikom Dejanom Ilićem.

Razgovarao: Jerko Bakotin

FOTO: Vesna Anđić/RFE

Beogradska Fabrika knjiga je izdavačka kuća poznata po svojoj razornosti spram svih oblika ideologije te jedna od rijetkih čije knjige su dostupne u svim zemljama regije. Posvećena, kako sama navodi, društveno angažiranom izdavaštvu, u svojim edicijama objavljuje autore koji svim snagama kritički raspaljuju po društvu, kao što su Viktor Ivančić ili Dubravka Ugrešić. No pogrešno bi bilo izdavaštvo ove kuće svoditi samo na to, jer je ukoričila ogroman broj vrlo zanimljivih pisaca – recimo, tu je monumentalno djelo Geoffa Eleya Kovanje demokratije. Istorija levice u Evropi, 1850-2000.“ ili kultni strip Maus Arta Spiegelmana
 
 
KP: U zemljama regije trenutačno je u javnom prostoru aktualan liberalni model koji se prikazuje kao protuteža devedesetima, kada je vladao agresivni nacionalizam. U isto vrijeme taj model je potpuno podložan diktatu tržišne ideologije. Fabrika knjiga pokušava naslovima koje objavljuje artikulirati jedan drugačiji model, nazovimo ga kritički?  
 
D. I.: Postavljate mi pitanje kao da vodim političku stranku, a ne bavim se time nego objavljujem knjige. Autori koji pišu za Fabriku knjiga savršeno su artikulisani i savršeno umeju da sami za sebe oblikuju svoje pozicije, da kažu šta misle o društvima u kojima žive i da ponude eventualno rješenje problema koje vide u tim društvima. Naravno, ja biram te autore i oni biraju mene po tome slažemo li se u osnovnom viđenju problema. Ipak, to se ne može posmatrati kao jedan homogeni stav ili svetonazor, mi se između sebe bitno razlikujemo. Ali, uloga izdavačke kuće i nije u tome da artikuliše jedinstvenu poruku, nego da ponudi različite opcije. A čitaoci treba da biraju. Lično, mislim da je nacionalizam u ovom trenutku mnogo manji problem od ideologije tržišta koja nam se nameće i koja danas mnogo više od nekakve nacionalističke priče ugrožava živote ljudi. Kada se gleda unazad, čak može da se kaže da su neki vidovi ideologije tržišta imali popriličan udeo u proizvodnji sukoba, a da mi toga tada nismo bili svesni. Svaka, pa i aktualna ekonomska kriza provocira novo nacionalističko ludilo - kada društvo nije u stanju da se bori s materijalnim problemima, ono beži u simboličku ravan. Ljudima se u zamenu za to što im se životi raspadaju nude simboličke kompenzacije. Ako postoji jedna jedinstvena misao oko koje bi se autori Fabrike knjiga i ja kao urednik saglasili, onda bi to možda bio jedan takav uvid. 

 

KP: Na koje načine se nameće taj tržišni model, da li putem medija i političkih centara moći? 

D. I.: Mislim da to nije tako jednostavno. Ono što i dalje preovlađuje jesu nacionalne teme. Tržište nikada nije eksplicirano i artikulirano kao jasan ideološki sistem sa kojim se može sporiti. Ono se uvek povlači kao nešto što nije područje ideologije; i uz to se tvrdi da se svi mi na tom tržištu takmičimo pod jednakim uslovima. Ako na to kažeš - "pa da li ste vi normalni, kakvi jednaki uslovi, pa sasvim su očiti monopoli koji nastaju u sprezi sa političkim vlastima" - onda dobiješ odgovor da su tvoje primedbe posledica toga što si na tržištu neuspešan. Naravno, to nije tačno. Kada kažemo da je nacionalizam ideološki konstrukt, to više nikome nije čudno, ali kada se kaže da su novac i tržište također ideološki konstrukti onda to danas zvuči suludo. Nacionalizam je danas samo veo pod kojim se vrši sistematsko siromašenje građana i gomilanje bogatstva unutar vrlo uskog kruga ljudi. Ali, javno je teško braniti ovakav uvid. U javnosti i dalje dominiraju nacionalne teme, i dalje vas mogu potisnuti iz rasprave tvrdnjom da ugrožavate nacionalne interese, a definitivno eliminisati primedbom da niste uspešni na tržištu. To međutim ne znači da treba odustati od kritike. A kritiku nacionalizma stalno mora da prati pitanje kako se raspodeljuju dobra. Država se bavi redistribucijom. I mi imamo pravo da razgovaramo o mehanizmima redistribucije: kako se resursi dele i kako se pravda ta podela? To su ključna pitanja. Ja mislim da se sredstva u našim državama raspoređuju nepravedno, a da se ta nepravedna raspodela opravdava nacionalnim interesima. Recimo, sindikalni protesti u Srbiji i Hrvatskoj uopšte nisu zanimljivi medijima, izuzev kada neko sebi iseče prst, kao što se to u Srbiji nedavno dogodilo, i tako iskaže svoj socijalni bunt. Tek tada to postaje zanimljivo. S druge strane, svaka budala koja izgovori da su ugroženi nacionalni interesi može računati na prostor u medijima. 
 
Inače, ne mislim da su mediji ti koji presudno oblikuju javno mnjenje. Mislim da je u tom poslu bitnija uloga političke i intelektualne elite. Mediji su poslednji u tom lancu. Odakle crpite znanje, ko oblikuje vašu svest i gde su uporišne tačke vašeg svetonazora? Da li su to novine i televizija, ili, ne daj bože, knjige? Ja mislim da neki bitni procesi prethode poslu koji obavljaju mediji. Mislim tu pre svega na školstvo te na rad intelektualne i političke elite. Mediji nemaju presudnu moć u oblikovanju, nego u sprovođenju ili, ako hoćete, nametanju, jedne već uobličene slike sveta. 
 

KP: Ako obrazovanje igra važnu ulogu, možete li nešto reći o dominantnom modelu obrazovanja? Koliko se čitaju knjige? 
 
D. I.: Pitanje koliko se čitaju knjige ne pogađa suštinu. Vidite, krenuli smo od izdavačke kuće, a završili na bitnim pitanjima o funkcionisanju društva. I mislim da je to logično kada razgovaramo o Fabrici knjiga. Tako smo vi i ja, ovim razgovorom pokazali čemu služe knjige koje mi objavljujemo. Drugo, vi se pozivate na opšta mesta - pitate me koliki su naši tiraži i, kao da je to u nekoj vezi, koliki je naš uticaj. Moj odogovor je: naš uticaj je ogroman, a tiraži su nam izuzetno mali. Kako to? Unutar ideološkog konstrukta tržišta, moć i uticaj se neposredno vezuju za prodaju i zaradu. Takvo shvatanje se onda projektuje i na sfere koje nisu u neposrednoj vezi sa tržištem, pa se kaže da recimo i u intelektualnoj sferi vršite uticaj ako i samo ako ste prodali mnogo nečega i tako mnogo zaradili. Ali, stvari tako ne funkcionišu. Recimo sfera kulture u stanju je da porekne, izokrene, izneveri principe tržišta. Vidljivost Fabrike knjiga mnogo je veća i od tiraža i od broja naslova koje uradimo godišnje upravo zato jer mi delujemo u polju kulture koje je mnogo komplikovanije od polja tržišta, i to nam daje mogućnost da se nosimo sa tržišno gledano mnogo moćnijim izdavačkim kućama. 
 
Školstvo je, ianče, isto onakvo kakvo je bilo devedesetih, dakle, sve ono što je odradilo pripremu za ratove i danas dominira. U čitankama i knjigama iz istorije lako su uočljive sve one matrice koje su deceniju ranije podsticale i opravdavale srpsko ratno preduzeće i zločine koje je činila srpska strana. 
 
I vi ste tako prošli kroz jednu sličnu školu i zato me pitate to što pitate. Ali, morate naučiti da napravite distancu od onoga što ste poneli iz škole. Kako je, recimo, moguće da se sa 50 prodatih primeraka početkom dvehiljaditih pokrene književna razmena između Srbije i Hrvatske? Izuzev Ivana Čolovića, urednika edicije XX vek, i mene, 2000. i 2001. godine niko nije objavljivao hrvatske autore u Srbiji, a danas je najnormalnije da izdavačke kuće u Srbiji rade gotovo isključivo hrvatske autore. Bilo je to simboličko probijanje granice i pri tom uopće nije bitno koliko se primeraka prodalo i da li se neko od toga obogatio. I zbog toga vaše pitanje nije suštinsko: nije bitno koliko ljudi čita nego šta čitaju. 
 

KP: Koja bi onda bila ciljna skupina Fabrike knjiga? 
 
D. I.: Nije reč o tome da intelektualna elita - koja ni u jednom društvu nije brojna - čita jednu istu knjigu, nego je bitno šta čita recimo nekih sto ljudi koji oblikuju školske programe. Nije reč o tome da se objavi knjiga koju treba da pročita pet miliona ljudi da bi se nešto promenilo. Treba ciljati grupu iz koje se regrutuje tih sto ljudi da bismo ostvarili učinak. Konačno, pa sam sistem je tako ustrojen. Nisu svi koji završe škole pozvani da prave školski program. Ako dobro procenite kome se obraćate i imate jasnu svest o tome kako stvari funkcionišu, možete s vrlo malim tiražima ostvariti veliki učinak. Šta mislite, koliki su tiraži knjiga Viktora Ivančića? U principu, ne veliki, daleko od bilo kakvih bestselera, a ja opet mislim da je on daleko najvažniji autor, bar što se tiče sfere medija, na ovim prostorima. Ni tiraži Dubravke Ugrešić u našim zemljama nisu ogromni. Ali, da li mislite da postoji iko ko presudnije od nje utiče na hrvatsku književnu scenu danas? Kad god se pojave, njene knjige su obavezno u najužem izboru za književne nagrade i redovno ih ne dobijaju. Utoliko je očiglednije da književno stvaralaštvo legitimiše hrvatsku književnu scenu. Da bi nagrada imala vrednost, u konkurenciji za tu nagradu moraju biti dela Dubravke Ugrešić. Zato je ona uvek u najužem izboru i nikada neće dobiti nagradu. Govorimo dakle o stvarima koje nemaju veze s tiražima i čitanošću.  
 
 
KP: Na predstavljanju Ivančićeve knjige bilo je riječi o tome kako su u Srbiji sve prisutniji hrvatski pisci, no umjesto da se prodaju njihove knjige objavljene u Hrvatskoj, one se nanovo objavljuju u srbijanskim izdavačkim kućama. Koji je razlog tome, radi li se o institucionalnim preprekama ili želji za profitom? 
 
D. I.: Prepreka nema, i ja ne znam odgovor na vaše pitanje. Mislim, znam, ali neću to reći, jer nema razloga da ovde govorim ružno o svojim kolegama izdavačima. U svakom slučaju, administrativnih prepreka nema, knjige najnormalnije mogu da prelaze granice. Znači, razlog je negde drugde. 
 
 
KP: Koliko je u Srbiji bilo autora koji su kritički pristupali događanjima posljednjih dvadeset godina? Čini se da su prisutniji hrvatski autori, dok u Hrvatskoj ne postoji šira svijest o tome da su takvi glasovi postojali i u Srbiji?  
 
D. I.: Naravno, zato što nije dobro da se to zna. Mnogo je lakše da operišete s nekakvim monolitnim entitetima, za koje možete da kažete da su svi unutar njih isti. Kao što je u Hrvatskoj bilo mnogo autora koji devedesetih nisu podržavali zvaničnu politiku, tako je i u Srbiji bilo mnogo pisaca koji nisu podržavali politiku Slobodana Miloševića. Ti su ljudi bili čak i vidljivi, i ne znam zašto se o tome ne govori. Recimo, ja sam devedesetih pažljivo pratio šta rade Boris Buden ili Dubravka Ugrešić i šta se piše u Feralu; pratio sam rad Dejana Kršića i Arkzin, koji mi je po mnogo čemu tada bio uzor za ono što sam ja radio. U Srbiji, opet, postoje Ivan Čolović i njegov XX vek, postoji časopis Republika, koji je o zločinima srpskih jedinica u Sarajevu i u Bosni govorio sve vreme tokom devedesetih. Knjiga Srpska strana rata, objavljena u izdanju Republike u drugoj polovini devedesetih odlično objašnjava ideološki mehanizam na osnovu koga je Srbija ušla u rat i počinila zločine - ko god poželi može to da čita. Danas je pitanje kako to da su isti mehanizmi i dalje operativni. I čim postavimo to pitanje, već izlazimo iz govora o nacionalizmu i zakoračujemo u polje tržišta koje se skrilo iza nacionalističke ideologije. No, to je stvarno duga priča. 
 
 
KP: Za kraj, kakva je situacija s izdavaštvom u Srbiji i koliko država ulaže u njega? 
 
D. I.: Hrvatski i srpski izdavači žive od države, a ne od tržišta, stvar je jedino u tome da li su dovoljno pošteni da to kažu. Država, recimo, sipa gomilu novca u Profil, mnogo više nego što dobija većina drugih izdavača u Hrvatskoj. A opet, zanimljivo je da je Profil jedan od najvećih zagovornika tržišta knjiga. Meni se čini da kada zagovarate tržište onda morate odbiti novac koji vam daje država. Države u Srbiji i u Hrvatskoj apsolutno izdržavaju izdavaštvo; slično bi bilo i u BiH, da tamo postoji iole solidna država, ali, takve države nema, pa nema ni jake književne infrastrukture.

  

Objavio/la vatroslav [at] kulturpunkt.hr 14.06.2010