Lopate, tetovaže, snovi i turizam | kulturpunkt

Kulturoskop Criticize This

<

Lopate, tetovaže, snovi i turizam

Tekst je nastao pod mentorstvom Želimira Žilnika u okviru radionice Od dionizijskog socijalizma do predatorskog kapitalizma.

Piše: Ana Bogdanović

Lične povesti i pripovesti (filmski mozaik o nepoznatim junacima istorije) | Velika sala SKC, Kralja Milana 48, Beograd | 7. februar 2012. 

Centar za vizuelnu kulturu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu predstavio je 7. februara rezultate edukativnog projekta čiji su nosioci autori mlađi od 30 godina iz oblasti filma i videa, odabrani na konkursu. Pod mentorskim nadzorom istaknutog reditelja Želimira Žilnika, u okviru radionice poprilično jednostranog, i time kontraverznog naziva Od dionizijskog socijalizma do predatorskog kapitalizma, nekoliko polaznika imalo je priliku da prikaže svoje odgovore na zadatu temu tumačenja društvene tranzicije kroz intimne priče pojedinaca. Zamišljena kao neka vrsta istraživačkog eksperimenta, cilj radionice bio je da se u dokumentarnoj video formi razviju i predstave kritički pogledi na stvaranja istorijskih narativa. Kao rezultat, ostvareno je pet kratkih filmova: Lopata je mala Romane Vujasinović i Nemanje Babića, Kako sam ostao bez krila Ivana Tasića, Makiš City Ivane Todorović, Konac, igla, mastilo Marije Đorđević i Taština svojine Aleksandre Spasov i Marka Pavlovića.

Povodi za organizaciju ovakve radionice u širem kontekstu aktuelnih tokova savremene umetnosti i filma čine se brojnim. U recentnoj umetničkoj praksi dokumentaristička metoda je, naročito u domenu videa, veoma zastupljena iz razloga sve intenzivnije umetničke preokupacije sferom realnog, istorijskog, faktografskog i angažovanog. Tranzicija iz socijalističkog jugoslovenskog u srpsku verziju kapitalističkog političko-ekonomskog modela, kao i posledice i kritika ovog bolnog društvenog prelaska, takođe je veoma aktuelna i neretko eksploatisana tema koja zbog svoje kompleksnosti i opšte prisutnosti ima veliki potencijal da iz povesti pređe u mit, ponavljanje ili zloupotrebu. Uzevši navedeno u obzir, projekat Od dionizijskog socijalizma do predatorskog kapitalizma svojim fokusom na stvaranje kritičkog odnosa prema čitanju i stvaranju istorijskih narativa, poseduje mogućnost da otvori neophodni novi okvir za njihovo viđenje iz perspektive mlađe generacije, od koje se, već po klišeu, očekuje nešto drugačije, originalno i smelo. Pa ipak, uprkos iskazanom entuzijazmu i velikom interesovanju publike na video skriningu u Velikoj sali SKC-a, većina prikazanih filmova mnogo više ponavlja već viđeno i potvrđuje prethodno poznato, nego što pruža alternativna viđenja zadatih prepoznatljivih narativa. Radne akcije u SFRJ i po ko zna koji put obrađena ličnost bosanskog rudara Alije Sirotanovića, proces nacionalizacije imovine i borbe za restituciju, kao i ikonična funkcija predsedničkih portreta, opšta su mesta koja u filmovima Lopata je mala, Kako sam ostao bez krila i Taština svojine bivaju svedena na nivo zamarajuće repeticije bez dublje problematizacije teme. Nemogućnost da se uhvate u koštac sa temama vezanim za socijalističku prošlost može se pripisati vremenskoj distanci koju mlađe generacije imaju prema tom periodu. Neiskustvo života u periodu koji je u projektu tako utopijski naznačen, može biti izgovor za neiskusno bavljenje temama vezanima za njega. 

Najdalje u pokušaju da predstavi jednu veoma interesantanu povest nepoznatih istorijskih ličnosti otišla je, na lokalnoj sceni sve zastupljenija, vizuelna umetnica Marija Đorđević - radom Konac, igla, mastilo. U fokusu njenog istraživanja nalaze se JNA tetovaže, trajna obeležja koja još uvek krase brojne podlaktice pripadnika bivše Jugoslovenske narodne armije. Osmominutni video predstavlja iskustva u vezi sa ovom, nekada popularnom, tetovažom iz perspektive njenih nosilaca, ali i jedne devojke koja prema tetovaži svog oca ima veoma specifičan odnos (stideći se tetovaže, naime, precrtala ju je na fotografiji na kojoj kao devojčica sedi na očevom krilu). Otkrivajući motive i situacije slučajnog ili namernog tetoviranja slova J-N-A, ovaj rad na zanimljiv način otvorio je promišljanja o činu ličnog obeležavanja tetovažom kroz koji se ogleda odanost, razočaranost ili indiferentnost prema kolektivu iz pozicije prošlosti i sadašnjosti. Ono u čemu ovaj video ostaje nedosledan jeste korišćenje poprilično očigledne metafore suprotstavljanja ispovesti nekadašnjih vojnika sa scenama dečaka koji se u sadašnjem trenutku igraju ratnom opremom. No, uprkos ovakvim nekoheretnostima, video i tema koju obrađuje poseduju analitički potencijal da se u nekom budućem bavljenju razviju u veoma ozbiljan umetnički doprinos preispitivanju post-jugoslovenskih narativa koji prevazilazi dosadašnja čitanja. 

Dvadesetominutni film Makiš City mlade rediteljke Ivane Todorović sigurno je najbolje elaboriran zadatak u okviru ovog projekta. Rad prati sudbinu stanovnika beogradskog radničkog naselja Makiš, nekada industrijskog kvarta koji je nedavno proglašen za turističku zonu, uprkos neadekvatnim urbanističkim, komunalnim i ekološkim uslovima u kojima se nalazi. Kroz prikaz inicijative građana da se gradskim vlastima obrate za poboljšanje uslova života u Makišu, njihove interne nesuglasice i pojedinačne životne priče, u filmu se suptilno i nepristrasno reflektuju proces tranzicije, ostaci socijalističkog nasleđa, kao i naznake kapitalisitčke sadašnjice. Autorka tako uspeva da nepretenciozno i jasnim narativom, na osnovu fragmenata jedne lokalne stvarnosti, prenese kompleksnost društvenog stanja u kome se trenutno nalazimo. 

Na ovom, kao i na nizu drugih eksperimenata u polju umetnosti, pokazalo se da je bavljenje prošlošću i njenim ponovnim oživljavanjem u sadašnjosti veoma škakljiva i, nadasve, nezahvalna tema. Koliko god se činila delom bliske lične povesti, ona veoma često u reinterpretaciji može delovati kao crtica iz nepoznate istorije čije mnogobrojne manifestacije nismo u stanju da objektivno sagledamo. Nesporazum ovog tipa, možda kao posledica generacijskog jaza, nedovoljno temeljnog istraživanja polaznika ili nemogućnosti da se na opšte poznatu temu odgovori nekom novom paradigmom, ispostavio se i u rezultatima ove radionice. 

 

Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! kojeg organiziraju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SeeCult i Beton iz Srbije te Plima iz Crne Gore. Projekt se provodi u sklopu programa 'Kultura 2007-2013' Europske Komisije. Ova publikacija se financira uz podršku sredstava Europske komisije.
Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Europske Unije. 

 

Objavio/la admin [at] kulturpunkt.hr 12.03.2012