Na barikadama | kulturpunkt

Kulturoskop Intervju

<

Na barikadama

Razvojni projekt Territories, makedonskog umjetnika Igora Toševskog, izazvao je u jednoj od svojih izvedbi burne reakcije političkih elita u Skopju.

Razgovarale: Vesna Milosavljević i Dea Vidović

Makedonski umjetnik Igor Toševski sudjelovao je na okruglom stolu Bez anestezije koji je krajem 2009. održan u Beogradu. Tom prilikom je, zajednički sa svojim kolegama iz Hrvatske, Slovenije i Srbije propitivao poziciju, prakse i modele kritičke umjetnosti.



Igor Toševski (1963.) diplomirao je na Kuvataide Academy u Helsinkiju 1988. Osnivač je ili član nekoliko umjetničkih grupa u Makedoniji od kraja 70-ih, uključujući grupu Zero s kojom je izlagao prve slike-objekte (Keln, 1990). Od početka 80-ih objavljuje i stripove u relevantnim časopisima u bivšoj Jugoslaviji i inozemstvu.



Tijekom 90-ih, njegov rad postaje konceptualniji, fokusirajući se na društvena i politička pitanja. Njegov projekt Dossier 96 bio je dio izložbe After the Wall (1999-2000) i postao početna točka njegovih kasnijih radova i/ili akcija, među kojima su Dislocations (1996), Perfect Balance 24kg of Human Rights (2000) i The Process (2004). Poznat je i po razvojnom projektu Territories, koji je prvi put predstavljen 2004. u Skopju, a propituje formalne barijere između umjetnosti i ne-umjetnosti, kao i lingvističke aspekte nacionalnog identiteta i jezika.



Toševski je radio i kao dizajner nagrađivanih filmova kao što su Mirush (2007), Mirage (2003) i Upside Down (2006).





KP: U radovima propituješ granice (umjetnost/ne-umjetnost; privatno/javno). U projektu Dossier 96 baviš se privatizacijom, u Perfect Balanceu problemom birokratizacije pitanja ljudskih prava. U Territories se dotičeš formalnih barijera umjetnosti i ne-umjetnosti, kao i lingvističkih aspekata nacionalnog identiteta i jezika. Suočio si se i sa cenzurom... Je li to znak da se politički angažirana umjetnost danas ipak ozbiljno shvaća?



I. T.: Svakako, i ne samo to već mislim da se bilo kakva umetnost danas ne može u potpunosti prihvatiti ako u njoj nema bar trunke angažovanosti ili kritčkog stava. A to je dobro jer pokazuje da je i publika postala aktivni činilac u pogledu umetničkog rada. Ipak, u nekim zemljama su društveni odnosi na višoj razini od drugih što se duguje različitim stepenom razvoja tog društva u pogledu ekonomskog, kulturno istoriskog razvoja, nivo tehnološkog razvoja itd. Zbog toga isti rad ima različiti učinak u različitim društvima. Uopčte, svesni smo da se bez kritičkog mišljenja danas ne možemo snaći u kompleksnom i vrtoglavom svetu mas-medija i globalnih fenomena. Jedan od ključnih činilaca koji premošćuje ove granice je upravo umetnost koja svojim istraživanjem i produkcijom uspeva dotaknuti suštinske probleme savremenog društva, pa se zato postepeno razvilo opravdano poverenje između umetnika i publike. Razumevanje ovih tananih odnosa je isključivo važno i ne sme se uzimati olako, kao što se pokazalo mojom zadnjom intervencijom u Skoplju. Ali i to smatram velikim uspehom jer su mnogi izvukli vredno iskustvo suočavajući se sa moćima jedne, naizgled jednostavne i bezazlene likovne tvorbe.

 



KP: Kako gledaš na činjenicu da su strukture moći u našim postsocijalističkim, posttranzicijskim društvima inače trome, ali da u određenim okolnostima reagiraju brže nego što su sposobni i vidjeti da su reagirali? (ovdje naravno mislimo na tvoj recentni rad iscrtavanja teritorije na mjestu gdje bi trebala biti izgrađena crkva)



I. T.: Fascinantno, zar ne? Mislim da se odgovor krije u intencijama vladajućih pozicija kojima je stalo da neometano sprovedu svoj "bezgrešni program". Naravno, niko ne želi biti kritikovan, ali na žalost kod nas je sada pitanje slobode izražavanja i mišljenja postalo ozbiljni problem. Iskreno, takav ishod nisam očekivao. Tako da, u konkretnom slučaju, takav nastup otkriva mnogo o samom cenzoru koji neguje zgrčeni stav. Možemo tako uvideti njegovu slabu tačku, gde ga boli, gde je ranjiv… Moja je Teritorija možda bila na kraju izbrisana na grub način, ali je misao o radu preživela što je konačno i cilj koceptualne umetnosti. Zato ga smatram uspešnim. Samim tim što se umetnost zna postaviti između dva suprotna gledišta a usput preneti pitanje koje je naizgled od lokalnog značaja na višem platou, to je još veći uspeh. Teritorije su obavili svoj deo. Šta će dalje biti čak ni ja ne mogu predvideti jer je rad preduzeo svoju sopstvenu putanju i time postao nezavisan.





KP: Tvoj rad ispituje i poziciju umjetnosti u društvu. O kakvim je pozicijama riječ?




I. T.: Pre svega bih hteo da napomenem da kada govorim o umetnosti, govorim o onoj koja se odvažava dotaći suštinske tačke ljudske sudbine i odgovorno nastupa na polje društvenog stanja kao aktivni saučesnik u potrazi za istinom. Pa ipak, umetnost je poslednja stvar čime se bavi društvo koje je već 20 godina suočeno nezaposlenošću od (oficjalno) 36% građana, siromaštvom, nepismenošću i većiti problem ne-priznavanja identiteta u multirateralnim odnosima. Recimo da je to donekle razumljvo. S druge strane, umetnik se ne može odbaciti kao nepotrebna "stvar" jer on i te kako doprinosi kulturnom identitetu. Ali, njegov položaj u ovom području podrazumeva izuzetno prljav posao. Jer, i bez pritiska državnih "nacionalnih" interesa i ideologija, i naravno bez egzistencijalnih prepreka, umetnik ipak mora ući u mulj nepoznatih teritorija i izaći s druge strane pri tome držeći tigra za rep. A to je veoma… tricky. Zbog toga smatram da je kod nas sam umetnik objekat u kome se ogleda čitava ova naludničava realnost i fragilnost društva koje tek otkriva sebe. Dok se Dosije bavio paralelama između ekonomije u raspadu sa stečajnim radnicima s jedne, i umetnika kao neke vrste "umetnika u stečaju" u paradokslnim uslovima ekonomije s druge strane, Proces se bavio statusom umetnika kojemu je država postavila uslov da postane čovek-firma kome bi se eventualno naplaćivao porez (pri tom on nije oslobođen nijednog tovara kojim su uslovljena ostala preduzeća koja prizvode, recimo toalet papir). Opet, umetnik je i građanin koji isto tako reaguje na društvene probleme kao svaki drugi. To se ovde stalno zaboravlja jer se umetničko delovanje još uvek mistificira i tako udaljuje od "običnog sveta". Mojim radom pokušavam demonstrirati kako je umetnik itekako upleten u pore društva u kome je on neizostavan element i da je umetnost nešto što ipak može "pokrenuti" stvari.





KP: Iako je politika danas sveprisutna, ipak svjedočimo vremenu depolitizacije kulture i umjetnosti, odnosno kulturalizacije politike. Kako možemo i trebamo li politizirati umjetnost?




I. T.: Ako mislite na uspon umetnosti na razini političkog angažmana i uvažavanje njene uloge kao političkog činitelja, rekao bih da sam ambivalentan toj ideji. Jer u praksi to nikada nije uspelo (bar koliko znam) a i pitanje je dali je to uopšte neophodno. Možda umetnosti konačno nije mesto u takvoj ulozi. To je, na primer, iskustvo Ruskog eksperimenta, pa i kasnije (čak je i Beuys posumnjao u neke svoje ideje o političkom angažmanu umetnosti jer je valjda uvideo da je ona mnogo šira i moćnija od toga). Želim reći da umetnost mora ostati slobodna u svakom pogledu, po svaku cenu.



Ali tamo, odakle dolazim, poslednja misao je da se umetnost politizira. Umetnost je, bar ovde, ispolitizirana do koske ali u negativnom kontekstu. Danas se u Makedoniji događa nešto veoma čudno: uprkos najavi za decentalizaciju, sadašnjost je takva da su sve institucije kulture postale direktno zavisne od (lošeg) ukusa političke elite. Uspelo se navući zlatnu uzicu slobodnom umetničkom izražavanju tako da je umetnost (ona "oficijalna") postala instrument vladajućih garnitura. Kao "alibi" služe stotine malih izložbi koje su postavljane bukvalno preko noći a iz kojih zapahuje reka mediokriteta. Ovo je zbog toga što su finansiranje izložbi čvrsto u rukama države koja ne želi ni čuti za "subverzivnost" avangarde ili slično u ovako "važna" vremena. Još uvek je problem naći alternativni prostor koji može poslužiti kao buffer zone, ili neutralni prostor bilo kakve prirode. Kontaminirane su galerije i muzeji podjednako. Aparatčik do aparatčika. Zato mislim da je borba umetnika ovde još teža jer je umetnik u stalnoj opasnosti da bude žigosan kao "anti-državni" element ili štogod. Šaka nezavisnih i upornih danas živi na rubu, u nesigurnosti i ekskomunikaciji.





KP: Tvoj rad nerijetko provocira trenutna društvena i politička stanja svijesti. Kakvi su efekti tih provokacija?




I. T.: Ne radi se tu o provokacijama već o jednostavnom delovanju umetničkog rada u kontekstu društveno-političke mreže. Možda se to doživljava kao provokacija zato što ljudi još nisu naviknuti kako umetnički rad može izaći iz ateljea i naći se "na barikadama". Ali, tu ne prestaje efekat rada. Kada sam radio Dosije, bilo je onih koji su očekivali da nekako pomognem radnicima. Sa Teritorijom u Skoplju su očekivali da zauzmem stav na strani onih koji su se suprotstavljali ideji rasprodaje javnog prostora, itd. Ali ću opet naglasiti da to nije glavni cilj mog umetničkog rada. Efekta svakako ima ali samo ako ga posmatrate u smislu dugoročnog delovanja. Na primer, zbog toga što se ovakav pristup u likovnoj umetnosti retko primenjuje, pažnja publike je privučena (iako pri tome možda neće biti nikakvih trenutačnih reakcija, kritika ili osvrta na problematiku rada). Faktički, rad tada preuzima "podzemno" putovanje. U praksi se pokazalo da je ljudima ipak stalo. Prvo, zbog  toga što se čak i umetnost "usudila" reći nešto o konkretnom problemu (ako je to u pitanju), a drugo, zato jer se rad, ako je uistinu dobar, provuće kao stav ili pozicija koja baca zrak svetlosti. Ojačani time, ljudi se nekako ohrabre da deluju. Da ne zaboravimo da je Dosije odslikao problem umetnosti i umetničkog dela "u tranziciji" ne samo kod nas već kod skoro svih zemalja Istočne Evrope koje su prolazile kroz isti trnoviti put. Proces se osvrnuo na neka lokalna ali ipak važna pitanja o birokratizaciji umetnosti pa se kasnije zakon o samostalnim umetnicima donekle dao popraviti. Naravno, bilo je i drugih koji su doprineli tome. Ali, u oba slučaja se radi o delima koja nose mnogo više eksplozivnog materijala nego što se naizgled čini. Ipak, u svojim radovima se trudim biti bliži poeziji nego bilo čemu drugom. Vremenom se to postepeno otkrije.           





KP: Što tebe kao umjetnika može zadovoljiti?




I. T.: Ovo će možda zvučati patetično, ali pošto sam odlučio da kao umetnik živim i radim u zemlji koja se još uvek bori sa tranziciskim izazovima, lepo je ponekad videti da je nekome stalo do uloženog truda. U stvari, možda je to uostalom satisfakcija svakog umetnika. Uveren sam da se učinak mog rada može stvarno proceniti tek puno kasnije (ili izvana) ali ipak cenim bilo kakav napor da se razume i prihvati fakt da se umetnost trudi i da joj nije svejedno. Na primer, upravo sam se vratio sa izložbe u Nemačkoj* gde sam učestvovao sa svojim Teritorijama a koja je proglašena najznačajnijom izložbom od svih ovogodišnjih koje se bave tematikom re-unifikacije Istoka i Zapada i uopšte efektima pada Berlinskog zida (mislim da je to iz Markische Allegmeine). Biti deo takve ekipe je svakako zadovoljstvo.





KP: Kako djelo koje je lokalno mišljeno može djelovati i univerzalno?




I. T.:
Ako rad u sebi sadrži sve potrebne sastojke dobre umetnosti, nije važno gde je započelo. Uostalom, najveća remek dela u istoriji umetnosti su inspirisani lokalnim, ali je njihov značaj širi verovatno zato što u sebi nose klicu istine. Zato se čak i najintimnija i iskrena stvar, ma kako nam se činila apstraktna i "tuđa", može u potpunosti doživeti ako postoji bar malo emfatičnosti, saosećaja. A toga ima svugde i svagda jer smo ipak – ljudi.





KP: Možeš li živjeti od umjetnosti?




I. T.: Živeti za umetnost se može, ali od umetnosti - teško. Uglavnom sam finansiram soptvene radove i izložbe pa je novac neophodan. Zato zarađujem kao profesionalni filmski scenograf (production designer ili art director). Posao iziskuje organizaciski rad sa ekipom od 10, nekad do 30 ljudi i ne-retko nosi sa sobom stres i suludu dinamiku pa je tako čista suprotnost likovnoj umetnosti koja traži meditativnost i usamljenost. Ali takve suprotnosti me privlače jer se iskustva prepliću i ponekad, nadopunjuju. Lagao bih kad bih rekao da to radim samo zbog novca jer me film privukavao još odavno. Problem je što filmski posao traži potpuni angažman, pa se to vremenom reflektira na dinamiku moje likovne delatnosti. Drugim rečima, želeo bih posvetiti više svog vremena i energije na čistu umetnost.







***

*Der Geschmack von Wolken, Kunstraum, Potsdam 13/12/2009 – 07/02/2010

Kustos: Silke Feldhoff

 

Pročitajte intervjue i s ostalim sudionicima okruglog stola Bez anesteziije - Natašom Bodrožić, Majom ĆirićVladanom Jeremićem i Milenom Kosec. Intervjue možete pročitati i na portalu Seecult.org.


Objavio/la admin [at] kulturpunkt.hr 21.01.2010