Plodni dani | kulturpunkt

Kulturoskop Criticize This

<

Plodni dani

Glavni problem predstave Plodni dani je u tome što reprodukuje mnenje, u kojem bi upravo dokumentarno pozorište koje se bavi sadašnjošću trebalo prepoznati poligon za intervenciju.

Piše: Nikola Skočajić

Čekaonica Borisa Liješevića, premijerno izvedena 2010. godine, praktično je započela talas dokumentarnog pozorišta u Srbiji. Liješevićevi Plodni dani, dve sezone kasnije, taj trend kao i da zvanično potvrđuju. Međutim posle Čekaonice, a zatim i prošlogodišnjih predstava Rođeni u YU i Patriotic Hypermarketa Dina Mustafića, Kukavičluka Olivera Frljića i Hipermnezije Selme SpahićPlodni dani, na formalnom planu ne donose ništa novo. Prvo što Liješevićeve predstave unekoliko odvaja od razmaštanih produkcija istog žanra sa ovog podneblja je svedenost u izrazu. Ono što je, ipak, bitnije za ove predstave je to da se one, za razliku od ostalih, ne bave preispitivanjem prošlosti. Dakle, ono što Čekaonicu i Plodne dane čini posebnim u okviru žanra, nije toliko formalne, koliko sadržinske prirode.

Režiser i njegova supruga Jelena Kislovski Liješević, materijal za ovu predstavu nalazili su na internet forumima posvećenim parovima koji ne mogu da imaju dece, pa samim time i veštačkoj oplodnji. Skupljeni materijal prožimali su intervjuima vođenim sa parovima sa istim problemom. U okviru pomenute problematike, i uz pomoć Branka Dimitrijevića i Fedora Šilija koji su potpisani kao dramaturzi, lako se prepoznaju i drugi srodni motivi: roditeljski instinkt tj. njegovo postojanje ili nepostojanje, međusupružničko (ne)razumevanje i odnos sa okolinom, bliskost među posetiocima foruma i birokratija kao još jedna od prepreka u ostvarivanju cilja. Svaki od problema je, u svakom slučaju bitan, a u nekim od ovih tema svakako se javlja i problematika političke prirode. Očigledna je solidarnost režisera sa ciljnom grupom čije probleme pokušava da iznese u javni prostor. Međutim, u ovako doslovno prenesenoj dokumentarnoj materiji u umetnički kontekst, teško je prepoznati jasnu autorsku poziciju tj. možda je bolje reći da režiser u dokumentarnu građu jednostavno ne interveniše.

Problematika kojom se bavi ekipa predstave Plodnih dana je nesumnjivo potentna za umetničku obradu, jer se od nje u Srbiji zazire. Međutim, u osnovnoj nameri da ovaj problem učini vidljivim, Liješević ne ide dalje od toga. To sa sobom nosi ozbiljne posledice, koje se ogledaju u tome da se, u nedostatku intervencije, reprodukuju klišei i predrasude koje prate teme poput veštačke oplodnje. Iako je dobro što se dramaturški tim ne bavi ulepšavanjem iskaza sa foruma i napravljenih intervjua, činjenica je da se ovde, usled nedostatka konteksta u koji se smeštaju ti iskazi tj. nedostatka autorske pozicije, reprodukuje javno mnenje koje od veštačke oplodnje zazire i to sa anahrone pozicije tehno-pesimizma. Ukoliko treba prepoznati režisersku političku poziciju onda je treba prepoznati upravo u tome – umesto da se kritikuje, stid se reprodukuje. Dakle, glavni problem ove predstave je u tome što reprodukuje mnenje, u kojem bi upravo dokumentarno pozorište koje se bavi sadašnjošću trebalo prepoznati poligon za intervenciju. Ukoliko intervencije u javno mnenje i već usvojenih stavova nema tj. ukoliko se stav režisera poklapa sa stavom mnenja, onda su razlozi za pravljenje ove predstave nedovoljni, ili su uvredljivi jer režiser spram svojih aktera ima samo sažaljenje.

Plodni dani svoj drugi problem imaju sa ritmom. Priče koje se dosta vešto pretapaju jedna u drugu, posle izvesnog vremena gube na naboju. Namera je verovatno bila da se ovako jednoličnim, nepromenljivim ritmom i tapkanjem u mestu dočara mukotrpnost procesa koji se mahom ponavlja po više puta. Međutim, prepoznavanje namere ne čini predstavu ništa manje monotonom. Naivni songovi (kompozitor Aleksandar Kostić) su jedino što iskače iz pravolinijski kontruisane dramaturgije, ali oni kao i da služe samo razbijanju pomenute monotonije.

Kao i u Čekaonici, scenografkinja Mina Ilić je i ovaj put scenski prostor oblikovala tako da on bude, uslovno rečeno, blizak publici. Glumci barataju sa tek nekoliko stolica, koje su postavljene kao istureni prvi red gledališta, što je u potpunosti saglasno sa režiserskom namerom da, bez pozorišne aparature, likove i radnju približi gledaocu. Kostim, koji takođe potpisuje Mina Ilić, praktično je nevidljiv. To aktere svakako čini jednim-od-nas, ali ih u isto vreme odvaja od publike. Ta likovna rešenja su takođe i dovoljno ubedljivo. S obzirom da je dvorana preoblikovana tako da je gledalište postavljeno spram izlaznih vrata – niko se ne usuđuje da napusti salu tokom izvođenja.

Među glumcima se izdvaja Milena Predić za koju se čini da najozbiljnije shvata potrebu dokumentarnog pozorišta za naturom. Iz istih razloga treba pohvaliti i monologe Branke Šelić koja gotovo da nema scene sa ostalim glumcima ali to ne osujećuje njenu autentičnost. Radmila Tomović, kao i muški deo postave, Nebojša Ilić i Bojan Žirović, ne kaskaju za zadatkom iako im zadatak i ne daje mnogo mogućnosti. Jedino Milica Mihajlović i Isidora Minić možda nekako ilustrativno slikaju svoje karaktere, ali to nije dovoljno velika pretnja generalno uravnoteženoj igri ansambla.

Zbog prividne apolitičnosti teme koja dosta polaže u ono intimno, niko neće postaviti pitanje autentičnosti i to je ono čega je ova predstava trebala da se pazi. Klimanje glavom i saglasnost sa viđenim nije smela da bude namera predstave koja se bavi temom koja je u društvu ili prećutkivana ili spram koje društvo gradi animozitet.

Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! kojeg organiziraju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SeeCult i Beton iz Srbije te Plima iz Crne Gore. Projekt se provodi u sklopu programa 'Kultura 2007-2013' Europske Komisije. Ova publikacija se financira uz podršku sredstava Europske komisije.
Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Europske Unije.

 

Objavio/la antonija [at] kulturpunkt.hr 01.08.2012