Preispitivanje limita | kulturpunkt

Kulturoskop Intervju

<

Preispitivanje limita

Nezavisna beogradska kustosica i umjetnička kritičarka Maja Ćirić govori o dometima suvremene kritičke umjetnosti i teorije.

Razgovarale: Vesna Milosavljević i Dea Vidović
Dobitnica nagrade Lazar Trifunović za umjetničku kritiku (Beograd) i CEC ArtsLink Independent Projects Award (New York), Maja Ćirić (1977) diplomirala je povijest umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, specijalističke studije iz oblasti Kulture i roda završila je na AAOM-u, a ima i diplomu interdisciplinarnog postdiplomskog programa Transit Spaces, Bauhaus (Desau, Njemačka). Trenutno je na doktorskom studiju Univerziteta umetnosti u Beogradu, na grupi za Teoriju umetnosti i medija

Rad na temu Konstruisanje Balkana kao Drugog u savremenoj kustoskoj praksi predstavila je u okviru Kokkalis Programa na John. F. Kennedy School of Goverment na Univerzitetu Harvard. Završila je i Internacionalni tečaj za kustose u okviru Gwangju Bijenala (Južna Koreja) i članica je AICA (International Association of Art Critics) i IKT (International Association of Curators of Contemporary Art). 

Bila je kustosica niza izložbi u Srbiji i inozemstvu, među kojima izdvaja Mobile Studios, Becoming Minor: With or Without?, Offbeat: Look and See The Violence Against Women, Beyond Theory, Negotiating Places, Htmelles, Chain Reaction i Parallax: A View from a Different Angle. Bila je kustosica srpskog paviljona na 52. Bijenalu u Veneciji, a radila je i kao savjetnik u domeni umjetnosti u Dubaiu (UAE). 

Maja Ćirić moderirala je okrugli stol Bez anestezije koji se krajem 2009. održao u Beogradu. Okrugli stol je preispitivao poziciju, prakse i modele kritičke umjetnosti kroz četiri primjera iz Hrvatske, Makedonije, Slovenije i Srbije, održan je u okviru projekta Let’s Talk Critic Art portala SEEcult.org i partnera iz regije (Kulturpunkt, SCCA-Ljubljana/Artservis, ForumSkopje). 

 

KP: Kako se upotrebljava i kako djeluje kritička umjetnost kao alat kritičke teorije? 


M.Ć.: Kritička umetnička praksa i kritička teorija pretenduju da naprave radikalni rez u društvenom tkivu, svaka upotrebljavajući sopstvene metode. Kritička aktivnost znači preispitivanje postojećih limita, pokušaj da svaka na svoj način stvori jedinstvenu zonu u kojoj i sa kojom se izazivaju kvazifundamentalni i zapravo nesvodivi koncepti. 

Dakle, i kritička umetnost i kritička teorija izazivaju lažna, dogmatska, filozofska, društvena i politička verovanja. I umetnost i kritička teorija sprovode mikrorevolucije na svakodnevnom nivou tako što reinterpretiraju društvenu svakodnevicu. Obe neprestano teže razvijanju potencijala za promenu.

A opet, nemoguće je govoriti o idealnim uslovima. Zato moram biti obazriva i svesna činjenice da kritička praksa i kritička teorija ostaju često okrenute same sebi, ukazuju na nove predstave, ali nisu sposobne da na duže staze održe drugačije odnose. Svojstveno im je brzo sagorevanje ili potpuni zaborav. One stvaraju radikalno alternativno znanje, ali često nisu učinkovite. Ne pronalaze uvek načine da naprave razliku u mainstream društvenom kontekstu. To svakako ne bi trebalo da bude obeshrabrujuće.

 

KP: Različite su pozicije govora kada je riječ o kritičkoj umjetnosti. O kojim bismo sve pozicijama mogli i trebali govoriti? 


M.Ć.: Najbolja je pozicija ona koja nije do kraja unapred artikulisana. Ona pozicija koja se pred svaki novi kritički zahvat svesno isprazni od svakog pozicioniranja, da bi oslobodila nepredvidive kritičke potencijale. Naravno, opet govorim o idealnom delovanju. 


KP: Kome se kritička umjetnost obraća i koje/kakve zone vidljivosti kreira? 

M.Ć.: Umetnost koja kritikuje sferu društveno-političkog delovanja može se obraćati samo svetu umetnosti. Ali ona ima veće šanse da bude učinkovita ako referira istovremeno na nekoliko okruženja: na umetničko, društveno-političko, teorijsko, naučno. Govoriti samo o umetnosti,  ukazivalo bi na nesvesnost o čitavom njenom istorijskom toku. Može se govoriti o dominaciji i moći. Kritička forma bi morala da bude demistifikacija dominantne ideologije tj. samokritična prema poreklu sopstvenih ideja i argumenata.


KP: Koji su umjetnički i kustoski modeli kroz koje se realizira kritička umjetnost? 

M.Ć.: Postoje oni modeli koji kreiraju zonu vidljivosti, koji zastupaju određeni problem u društvenoj sferi. Ali samo su krajnje efikasni oni modeli koji ukazuju na krizu postojećih pozicija tako što stimulišu neočekivano delovanje. Ti modeli su utemeljeni na svesti o krizi predstava, o dekonstrukciji postojećih znakova i deluju u kontekstu koji je artikulisao Virilio, kada je napisao da smo prostor odavno kolonizovali, a sada kolonizujemo i vreme. Uspešni  su zato što su uporni, dinamični, ali ne moraju biti direktni. Zavodljiva subverzija od velikog je značaja. Navela bih kao primer grupu The Yes Men, aktiviste i umetnike. Zanimiljv je i The Critical Run - trka kritičara kroz svetske gradove, upad intelektualaca u javni prostor umesto standardnih diskusija i okruglih stolova koji podrazumevaju sedenje u hermetičkim institucijama. Tu je i jedan model koji će se možda uskoro pojaviti u Beogradu, a to je The Emergency Room, u kojoj umetnici svakoga dana u isto vreme stvaraju unapred nepredvidive sadržaje. Ali i svaki upad, prepad, intervencija na mikroplanu, sve to danas može biti kritička umetnost, ako je svet umetnosti prepozna kao takvu.


KP: Koje su mane i prednosti kritičke umjetnosti danas?

M.Ć.: Hm, da li govor o kritici može uopšte da bude ideološki konstruisan? Svaki put kada je potpuno artikulisan, on gubi svoj kapacitet ili, kako bi to Badiou rekao, konsoliduje, zadržava i utvrđuje postojeći model. Kritika kao i nauka, u interpretaciji Lacana tj. Žižeka, trebalo bi da deluje u domenu nešematskog Realnog.

Zato, kada se rigidno govori o radikalnoj kritici, ne može se govoriti o manama i prednostima. Jer ona nije eksponent dirigovanog institucionalnog delovanja, usvojena kontrolisana opozicija ili prikriveni kompromis. Nijedan koncept ne sme se uzeti kao zauvek dat i kao onaj koji ne podleže promeni. Umetnost je sposobna da razvija uvek nove pristupe postojećim realnostima, zato je ona predmet našeg razgovora. To je mesto sa kog pokušavamo da zahvatimo i inspirišemo uvek neophodnu promenu u društvu. 


KP: Kako promišljati kritičku praksu kao disenzus?

M.Ć.: Disenzus je kod Jacques Rancièrea neophodnost da promišljamo vrednost izuzetka, vrednost prekida značaj konfrontiranja ustanovljenim okvirima percepcije i akcije. The Yes Men je primer grupe koja se bavi cultural jamming-om, subverzijom koja se može tumačiti kao disenzus. Dešava se da je disenzus instrumentalizovan i zato je uvek potrebno razmišljati o ideologiji koja je u pozadini.


KP: Kakav je odnos aktivizma i kritičke umjetnosti? Koje su to ključne razlike koje se nerijetko previđaju? 

M.Ć.: Aktivizam i kritička umetnost često se prepliću, jer aktivizam koristi umetnost kao vitalan medij, a umetnost se bavi društvenim problemima. Najbolje deluju kada nisu smešteni u jedan sistem, kada su pokretna meta. Otuda i supkulturna kovanica artivizam (art+aktivizam). Aktivizam, se koristi različitim disciplinama i taktikama, ne bira sredstva i meta mu je ranjivo društveno tkivo. Isto se može reći i za kritičku umetnost, koja ako je efektna deluje izvan sveta umetnosti. Ali, često kritička umetnost ne izlazi iz konteksta sveta umetnosti, tj. njegovih sistema evaluacije koji se mere stopom zastupljenosti na bijenalima, priznatim muzejima, galerijama i publikacijama. Ona je nekada okrenuta kritici samog sveta umetnosti. Aktivizam je moguće artikulisati kroz mapiranje organizacija, tj. političkih agenata koji se, recimo, bave problemima manjina ili problemima najmanje pet pošasti srpskog društva (bolest, beda, zavisnost, homoseksualnost, nasilje). 


KP: Koja je pozicija kritičke umjetnosti u kapitalističkim uvjetima? 

M.Ć.: Uslovljena je samom prirodom kapitalističke mašine, koja melje sve pred sobom, a one koje ne lomi, njih je odavno zavela. Kapitalizam destimuliše kritičko mišljenje, rukovodi se zahtevima tržišta. Ne ostavlja ni vreme ni prostor za direktno učestvovanje u životu osim u šablonima koje sam nameće. Ipak, kritička umetnost i dalje stvara ekscese kreirajući nestereotipne situacije i teškoće, supkulturu, ona najčešče pravi razliku tako što ukazuje na neočekivani ugao gledanja. Defamilijarizuje postojeće, unosi kontradikcije, ironiju i cinizam. Ali u kapitalističkim uslovima dometi kritičke umetnosti nisu dalekosežni. 


KP: Kako se kritička umjetnost odnosi prema socijalističkom naslijeđu? 

M.Ć.: Preokrenula bih pitanje u to da li su institucije uvrstile u svoju praksu kritičku teoriju društva, da li su osvestile domete poststrukturalizma. Da li su promenile način finansiranja u odnosu na socijalizam, da li su promenile kontekst promišljanja društva?

Iako radikalni rez nikada nije bio moguć, iako su institucije samo eskponent vladajuće politike ipak jesu za stalno zaposleni stručnjaci i omogućena saradnja sa nezavisnim agentima koji govore sa pozicije kritičke teorije društva. To je nekakva trampa u kojoj institucije ustupaju infrastrukturu umerenoj kritičkoj praksi, koju mogu kontrolisati – po potrebi. 


KP: Kako bi opisala kontekst kritičke umjetnosti u Srbiji danas?

M.Ć.: Nisam sigurna da je moguće izvršiti kontekstualizaciju. Nepredvidiva je njena delatnost, ona može delovati u onoliko konteksta koliko ih čini ovo društvo, ona često nije veoma vidljiva, ali kada se javi jeste indikativna, ukazuje na ključne probleme. Kad bolje razmislim, postoje nekakvi mehanizmi zauzimanja pozicije u odnosu na ono što je kritikovano, tj. na ideologiju ili društveni život u smislu pružanja specifične alternative. Kritička umetnička praksa nekada je samo incident, nepriznat eksces, ponekada je instrumentalizovani medij za aktivizam. Nekada nezavisni agenti i Druga scena prave kompromis sa institucijama da bi proširili zonu vidljivosti za ključne probleme. Ali institucije na taj način vrše aproprijaciju kritičke delatnosti da bi anestezirale njihov potencijal i održavale postojeći poredak. 


KP: Možeš li navesti neke primere dobre prakse kritičke umjetnosti u regiji i šire u europskom kontekstu? 

M.Ć.: Retka je apsolutna kritička praksa koja beskompromisno deluje u privatnom i javnom životu, gde ne postoji jaz izmeću onoga što se proklamuje i onoga što se živi. Tu bih izdvojila mladog umetnika Ranka Travnja koji kritikuje i društvo i sam sistem umetnosti. Dobru praksu kritičke umetnosti zastupaju na primer grupa The Yes Men, Biro Beograd, Milica Tomić, Grupa Spomenik,  Danilo Prnjat...

Ne treba zanemariti ni delovanje net aktivista, niti kontekst web2.0. Na primer, Nikola Tošić, nije direktno uključen u svet umetnosti, ali sedi u svom stanu na Banjici i preko interneta organizuje amatere i umetnike, u okviru projekta Something New, poslednji put održanog u Chicagu, kao nekakvog samoorganizovanog i samoodrživog entiteta.

Građani/aktivisti/umetnici takođe su sposobni da stvaraju razliku svojim supkulturnim kontekstima, njihove mikrootpore, koje ne stvaraju nužno i promene u odnosima. Tu je i grupa ljudi svesnih neophodnosti kritičke delatnosti. Ali oni, dok ne vide kako stvoriti nove odnose, prema Badiouvoj 15. tezi o umetnosti, odlučuju da ne rade ništa, jer jedino što mogu je da doprinose formalnim načinima, tj. kreiranju vidljivosti za ono što je dominantni poredak, koji bi trebalo kritikovati, već asimilovati. 

U svakom slučaju, smislena kritička aktivnost računa na odgovornu individuu, na potencijal supkulture, na decentralizaciju, na uspostavljanje distance između moći i istine.


KP: Kakvi su ti planovi?

M.Ć.: Najmanje godinu dana svoje kustoske karijere uložila sam u istraživanje, preispitivanje i promišljanje kuda dalje. Rešila sam da ne pravim nikakve kompromise i da stanem samo iza projekata u koje istinski verujem, a takva odluka ima svoj itinerer. Smatrala sam, svesna 15. Badiouove teze o umetnosti, koja govori o tome da je bolje ne raditi ništa nego održavati postojeće odnose, da je neophodno da ponovo promislim i redefinišem svoju kustosku delatnost. 

Logičan sled je učešće na nekoliko međunarodnih konferencija koje će se baviti promišljanjem kustoskih praksi (curating-om) i celokupnim govorom okruženja (curatorial), ali i istraživanjima poput JAR (Journal for Artistic Research) u okviru Y Instituta za transdisciplinarna istraživanja u Bernu. Ko-kustoski i istraživački rad na 25. jubilarnom Memorijalu Nadežde Petrović, u Beogradu i Čačku, jedan je od okvira za delovanje kakav sam priželjkivala. Nadežda Petrović, umetnica, patriota, kosmopolita, borac, kritičar, zastupala je beskompromisne vrednosti, a našem timu je omogućena potpuna nezavisnost da ih odgovorno, kreativno i kritički promišljamo u današnjem kontekstu. To je samo početak druge faze moje karijere. 

 

***

Pročitajte intervjue i sa ostalim sudionicima okruglog stola Bez anesteziije - Natašom Bodrožić, Vladanom Jeremićem, Milenom Kosec i Igorom Toševskim. Intervjue možete čitati i na portalu Seecult.org

 

Objavio/la admin [at] kulturpunkt.hr 21.01.2010