Svojom poezijom možeš uspješno tamaniti pacove | kulturpunkt

Kulturoskop Intervju

<

Svojom poezijom možeš uspješno tamaniti pacove

Teorijsko-poetička avangarda i neoavangarda, radikalne prakse pjesništva, studentski prosvjedi u Zagrebu, samo su neke od tema koje pretresamo sa pjesnikinjom Majom Solar.

Razgovarala: Darija Žilić
  • A
  • +
  • -

Maja Solar (1980, Zagreb) magistrirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gdje trenutno radi kao asistentica. Članica je kluba studenata/ica filozofije Gerusija, škole poezije koju vodi Dubravka ĐurićAŽIN (Asocijacija za žensku inicijativu) i poetsko-političkog teatra Poetske rupe. Autorica je i sudionica performersko-poetskog programa LILITiranje (izvođenje poezije pjesnikinja). Objavila je zbirku poezije Makulalalalatura  (2008) za koju je dobila Brankovu nagradu (2009). Živi u Novom Sadu.

KP: U obrazloženju nagrade istaknuto je tvoje "višegodišnje teorijsko-poetičko istraživanje avangarde i neoavangarde, s jedne strane i ženskih teorija s druge". Novi Sad ima bogatu tradiciju avangarde, još od šezdesetih godina, a tvoja poezija svakako se na tu tradiciju nadovezuje, već na početku knjige citiraš npr. Katalin Ladik.



M. S.: Uopšte interesuju me te 'drugačije' poetike i otkloni od konvencionalnih umetničkih praksi, a novosadska neoavangarda je vrlo specifična. Sretna okolnost je i ta što neki koji su predstavljali tu dragocenu ekipu 60ih i 70ih godina još uvek žive u Novom Sadu, neki su i dalje kulturno aktivni, mada ne više u onakvim radikalnim poetičkim okvirima. Dosta sam se bavila poezijom Slobodana Tišme, Judite Šalgo, Katalin Ladik, Vujice Rešina Tucića, Vladimira Kopicla... Neoavangardna novosadska scena je bila prostor koji je producirao umetnost kao prostor inovacije, iznenađenja, slobodnog izražavanja i umrežavanja sa najmodernijim svetskim umetničkim praksama. Ali, na srpskoj kulturnoj sceni novosadska neoavangarda je bila marginalizirana, u smislu da je bila potpuno nerazumljena i odbačena od mainstream kulture. To nije bila nikakva udobna pozicija (buntovnika) marginalaca, već najužasnija represija, jer ljudi su ostajali bez posla, neki su bili u zatvoru, nekima se pretilo, zabranjeno i osujećeno im je izražavanje. Praksa novosadske neoavangarde je bila potisnuta i nepravedno neupisana u istoriju. Sada se ona revitalizira i postaje sve popularnija, što je divno jer menja uvrežene kanone. Dakle, imala sam tu sreću sa mnogim tadašnjim akterima neoavangardne scene razgovarati i mnogo toga naučiti. Njihovi eksperimenti sa poezijom, performansima, konceptualnom umetnošću... vrlo su značajni i uzbudljivi. A citat "svojom poezijom možeš uspešno da tamaniš pacove" (Katalin Ladik) treba doslovno shvatiti.



nesto_je_u_igriKP: Za novosadsku književnu scenu od početka 2000., vrlo je važan centar za noviju književnost Neolit, a rezultat njegova djelovanja je zbornik poezije Nešto je u igri. Možeš li nam malo više reći o djelovanju tog centra, ali i uopće o tome kakva je poetika mlađe pjesničke scene?

M. S.: Poetike mlađe pesničke scene su vrlo heterogene, što je Neolit uspeo da pokaže i sabere u zborniku Nešto je u igri. Zanimljivo je to da Neolit svih tih godina nije predstavljao nikakvu zatvorenu paradigmu, niti određenu književnu školu i pravac, već je uspeo da okupi mlade autore/ke i oživi scenu putem književnih događanja, tribina, radionica, festivala, performansa, web produkcija, gostovanja, povezivanja umetnika i umetnica u zemlji i regionu. Pa i pomenuta Katalin Ladik je bila gošća na velikom književnom maratonu koji je koorganizirao Neolit. Tako da je Neolit zapravo imao ulogu medijatora, posrednika za sve to rasuto i nevidljivo što se dešavalo među mlađim umetnicima/ama i izneo je na videlo ko su ti novi mladi ljudi koji pišu. Neolit su činili ljudi različitih ideologija i poetika, pa je bilo vrlo složeno sastaviti taj zbornik i ispoštovati svačije kriterijume.

Poetske prakse mladih se kreću od tradicionalnih lirskih do radikalnijih, zbilja su vrlo različite. Ipak, čini mi se da dominiraju urbane narativne poetike i performansi. Sve je više javnih takmičenja, slemova i performerskih čitanja poezije, pri čemu autori/ke uglavnom pišu narativnu poeziju preuzimajući kolokvijalni jezik, spajaju popularnu kulturu i tehnologije, a ima dosta i angažovanih poetika. Manje je eksperimentalne poezije, najmanje intelektualne.

makulalalalatura_finalKP: U svoju poeziju unosiš razne poetske strategije, igraš se identitetima, razbijaš sintaksu, nerijetko referiraš na teoriju, interpoliraš filozofeme, naglašavaš žudnju, tjelesnost. Kako reagiraš kada se takve prakse označe kao radikalne?



M. S.: Pa ne dobijem ospice i ne izrastu mi odmah očnjaci:) Dakle nemam nikakve 'radikalne' reakcije na reč radikalno. No, mislim da svi ti postupci koje si nabrojala nisu uopšte radikalni. To je nešto što se već odavno radi, šteta je samo što su takve poetike manje prikazane u javnosti ili ih uopšte nema. Kada se pogleda šta je ono što se deci servira kao poezija tokom osnovnog i srednjeg školovanja, onda je to stvarno strahota. Onda nije ni čudo što se  misli da je poezija samo ta (uglavnom patrijarhalna) epika i lirika, i posle se čini radikalnim nešto drugačije. Na fakultetima nije mnogo bolje, mada tu dolazi već do promena – na primer na katedri za književnost u Novom Sadu su u redovni program, od prošle godine, uvrštena dela aktera novosadske neoavangardne scene kao literatura. To je već pomak! Dubravka Đurić kaže da je avangarda u svetu već postala mainstream.

 

Makulalalalatura
je sastavljena od različitih pesama, pri čemu su neke pisane davno, a neke baš davno... Vide se i tragovi one klasične lirike. U nekom mom procesu razvijanja kao pesnikinje počela sam više da istražujem i otkrivam, što znači da sam počela drugačije pisati. Tako da prva zbirka još uvek nije toliko radikalna.



KP: Za tvoju je poeziju važno povezivanje poetskog i političkog, a na tu se kombinaciju i danas gleda pomalo podozrivo, jer kako je moguće nešto "prljavo", kao što je politika povezati s nečim uzvišenim, kao što je poezija. No ti u nekim ciklusima pjesama upravo propituješ ekonomije, posebno ekonomije profita..

M. S.: Ee, pa da, upravo taj stereotip da su politika i poezija odvojeni je ono što se preuzima kao dominantna paradigma u obrazovanju. To je malo smešno. Poezija nikada nije bila strogo odvojena od politike, a još manje je bila čista i uzvišena u neke transcedentne sfere. To je samo jedan diskurs koji je dugo prevladavao. Svako mesto govora je već političko mesto. Sam čin selekcije, od strane onih koji imaju moć, je već politički. Dakle, uvek se vrši nekakva selekcija u književnosti, neko bira šta je to što je 'dobro', 'kvalitetno', ko je pesnik/inja, a ko nije, ko će ući u antologiju, a ko ne, kome će se objaviti knjiga, a kome ne, vrednuju se textovi... što znači da postoje instance koje imaju moć da odlučuju o tome šta je književna scena u datom momentu, i samim tim je oni i proizvode. Nije pesnik neko ko piše sam za sebe jer to voli, i na primer piše tako nešto u svoj privatni dnevnik i nikad nikome ne pročita ili pročita najbližima... već je pesnik onaj koji je u javnosti pesnik. A to znači da čitava složena mreža javnosti, u slučaju književnosti to su kritičari, žiriji, nagrade, festivali, izdavačke kuće, sistemi obrazovanja itd., produkuje pesnika ili pesnikinju. I uvek je tako bilo, samo što se određenim diskursima to mistificira. Jedan od tih diskursa je onaj koji govori da biti pesnik znači imati talenat i da to ne može biti svako, onda onaj koji govori o nekakvoj inspiraciji koja dolazi iz tamo nekog sveta ili od tamo nekih muza itd. Inspiracije ima svuda i nije potrebno zapadati u mistične transeve i patnje da bi se pisalo, taj stereotip je već dosadan. Pisati se može uvek, a podsticaji su razni. Mene najviše inspirišu knjige koje čitam, i filozofske i druge. Kao i politike, ekonomije, kulture... koje su aktuelne ili koje me ljute ili već nekako me aficiraju, pa onda moram nešto napisati o tome. Taj ciklus pesama koji sam nazvala ekonomske se upravo bavi različitim ekonomijama, od kojih je ekonomija profita (kapitalistička ekonomija) glavni problem. No postoje i svakodnevne ekonomije, kao što je i svaki text u izvesnom smislu ekonomski strukturiran... Tako da se ovaj ciklus sve više širi i parazitira na različitim uzbudljivim i vrlo inspirativnim temama.

tehnologija_mameKP: U pjesmi Cenzurisano telo ističeš da je "pol idealna konstrukcija koja se s vremenom prisilno materijalizira". U nastavku pjesme insistiraš upravo na izboru, na plauzibilnosti identiteta, na kritici disciplini tijela. Tvoja koncepcija jastva je tehnoerotična, pluralna, i posve je jasno uočljiv utjecaj feminističke teorije, ali i suvremene političke filozofije. No prije svega, na više mjesta istaknula si važnost AŽINove pjesničke škole koju je godinama vodila pjesnikinja i kritičarka Dubravka Đurić...

M. S.: To je citat iz knjige Tela koja nešto znače Judith Butler i moj prvi susret sa feminizmom. Bilo je to vrlo šokantno, jer u feminizam sam ušla sama, preko filozofije, i onda otkrila mehanizme prema kojima živimo - a naučeni smo da je to biologija (kao neka datost). Pesma je cela nastala na osnovu razmišljanja o kritici binarne seksualne matrice Judith Butler, koja po njoj nije samo biološka već i diskursivna, i kao propitivanje i poigravanje sa različitim seksualnim identitetima. Feminizam je naravno vrlo jasno odredio i moju poeziju. Kao što svačiju poeziju određuju neki diskursi (koje pesnici/kinje ili gotove preuzimaju, pa i nesvesno, ili propituju i menjaju). A onda sam došla do antologije Diskurzovna tela poezije (koju sam pročitala u dahu, ne spavajući celu noć zbog nje) i otrkrila sve te fenomenalne cure iz AŽINa. Neolit je napravio celodnevnu radionicu u kojoj su gostovale sve tadašnje članice AŽINove škole poezije i teorije sa Dubravkom Đurić. Tada sam otkrila da u Beogradu postoje pesnikinje čiju paradigmu u potpunosti delim. Za razliku od Neolita, AŽIN je od početka imao vrlo jasnu paradigmu koja je zahtevala formalno ili neformalno obrazovanje, rad na jeziku kao kultivisanom mediju (a ne samo preuzetom iz svakodnevnog govora), autorefleksivnost, istraživanje teorija i feminističku senzibilnost. AŽINovske pesnikinje su najradikalnije pesnikinje u Srbiji. Mada mislim da su one radikalne i za hrvatsku pesničku scenu, jer u Hrvatskoj također dominiraju moderne i postmoderne poetike narativnog tipa koje uglavnom preuzimaju kolokvijalni jezik. Dugogodišnjim obrazovanjem i jednom specifičnom vrstom grupnog rada, Dubravka Đurić je proizvela čitavu generaciju mladih pesnikinja koje su potpuno subverzivne za književni establišment. U tom smislu, one ga i menjaju, jer su donele nešto novo. Ljiljana Jovanović je svojom knjigom Tehnologija mame ušla u uži izbor za Brankovu nagradu, što je također vrlo značajno. To znači da se književni režim menja. Feminističke, intelektualne, eksperimentalne itd. poetike nisu više toliko radikalne, distribucije uloga, teritorija i jezika se pomeraju..



KP: Insistiranje na tijelu i žudnji potaklo je i povezivanje performansa i poezije, a u tim performansima, ponovo naglašavaš važnost angažmana, ali i grupnog rada. Možeš li izdvojiti neki aktualni perfomans, ili pak podsjetiti na neke za koje ti se čini da su uspjeli kao poetska subverzija?

M. S.: Bilo ih je mnogo, izvođeni su sa različitim ljudima, ali nekako su najsubverzivniji performansi koje radim sa pesnikom Dušanom Pržuljem - sa kojim činim poetsko-politički parateatar Poetske Rupe. Poslednji je bio izveden u Begradu na Pesničenju, i na neki način je bio i podrška studentima/kinjama u Hrvatskoj i blokadi fakulteta. Tako je jedan performans interpretirao poetsku evoluciju, a drugi poetsku revoluciju. U tom drugom performansu, koji je imao pozadinski video-muzički rad sa provokativnim porukama, Dušan i ja smo vodili razgovor koji je simulirao intervju kritičara i pesnikinje. Dušan je postavljao ozbiljno-neozbiljna kritičarska pitanja, a ja sam odgovarala doslovnim citatima iz dela Mao Zedonga. Ti citati su se odnosili na govor o preplitanju politike i umetnosti, na kulturnu revoluciju koja je povezana sa političkom revolucijom. Evo, jedno pitanje i citat-odgovor je bilo: Za koju organizaciju radite? - "'U savremenom svetu svaka kultura, dakle i književnost i umetnost, pripada određenoj klasi i sledi određenu političku liniju. U stvari, ne postoji umetnost radi umetnosti, nadklasna umetnost, umetnost koja se razvija po strani politike ili nezavisno od nje.'"

tastatura_finalKP: U jednom intervjuu si istaknula kako ne voliš pisati na papiru, kako te uzbuđuje tastatura i sve te mogućnosti koje pruža internet. I tvoji tekstovi su nerijetko puni poigravanja - rušiš linearnost, mijenjaš fontove...

M. S.: Da, šteta što je skupo štampati knjige u boji, onda bi se imao pun ugođaj tehnoloških poetiziranja. Dobra stvar je ta što na internetu može svako da objavljuje ono što piše i da eksperimentiše sa svim mogućnostima koje daju programi za pisanje, crtanje, dizajn... Zbilja već odavno ne pišem ništa na papiru. A ta slika pesnika/inje koji vole da pišu na papiru koji šuška, pa onda u pozadini sveća, pa čitanje uz zvuk klasične gitare ili klavira, pa kao dekor idu knjige, i obavezno i vino ide uz pisanje, jer nema pesnika boema bez alkohola... to je jedan vrlo staromodan stereotip i meni već dosadan. U redu je ako to neko tako doživljava i voli, no stereotip pesnika-boema koji piše sentimentalnu poeziju nije jedini i postoji mnogo drugačijih obrazaca. Novi pesnici/kinje pišu i izvode poeziju na sve uzbudljivije načine, maksimalno koristeći tehnologije i nove medije, što svakako usložnjava i sentimentalnost.

KP: U svojim tekstovima nerijetko pišeš o patrijarhatu, neoliberalizmu, komercijalizmu u kulturi, a podržala si i nedavne studentske prosvjede u Zagrebu..

M. S.: Politika, ideologija, ekonomija, seksualni režimi (kao patrijarhat)... sve to je upisano u svaku poeziju. Čak i kad nije eksplicitno pisano o tome, po načinu kako neko piše, koji jezik koristi, kakva je forma pisanja, kakvi diskursi se preuzimaju... već se vidi kakva je ideologija u pitanju. A ako je to osvešćeno, onda se i glasno piše o tome. Mislim da je to važno. Patrijarhalne pesme, koje čine najveći deo svake nacionalne književnosti, se preuzimaju bez propitivanja i produkuju ponašanja koja će ponavljati taj model. Zato je angažovana književnost vrlo važna. Jer književnost nije samo puko opisivanje osećanja, atmosfere, kukumakanja i patnji, ratova i narodnih heroja, već nešto mnogo složenije i zanimljivije. Trebalo bi već postati jasno da jezik nije samo prozirni medijum koji preslikava nešto što već postoji, već da je jezik konstruktivan, to znači da on sam proizvodi stvarnost.

Studentski protesti u Zagrebu su me oduševili, pravi potez protiv sve većih noćnih mora kapitalizma i svih njegovih posledica. Protiv komercijalizacije obrazovanja i kulture se treba boriti, a jedan od načina je i da se o tome piše. Jer reči nisu nikad bile naivne i nevine. Reči su vrlo opasne. I reči proizvode...

Objavio/la admin [at] kulturpunkt.hr 26.08.2009